У недељу 20. по Духовима служена је Света архијерејска Литургија у храму Светога Саве у Диселдорфу. Богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован уз саслужење свештеника Небојше Ракића и Александра Секулића и јерођакона Василија Старовлаха, професора крагујевачке богословије и ђакона Александра Дебељака.
Јеванђеоску беседу произнео је Владика Јован:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Неко од Светих Отаца је рекао да је у целој историји света и човека једино ново под капом небеском је Христово оваплоћење и могло би се рећи, све оно што је Христос за нас учинио и чини и што ће чинити у векове векова. И оно што нам Он доноси својим Јеванђељем које ми, не само проповедамо него искуствујемо и проживљвамо јесте нешто потпуно ново и другачије у односу на сва наша остала искуства. Господ својим присуством међу нама не само да нас поучава него, будући међу нама, Он нас својим присуством на све могуће начине освећује, облагодаћује, подучава и ослобађа од свега онога што за нас представља окове пролазности, смртности, пропадљивости. Он нас, драга браћо и сестре, ослобађа како бисмо волели и како бисмо волели у векове векова, јер оно што нас у крајњој линији прекида у љубави једних са другима јесте смрт и могло би се рећи све оно што нас страши, долази од нашег страха од смрти и то што нас страши проузрокује са друге стране различите врсте и видове себичности, проузрокује то да се ми уместо да волимо једни друге, једни других бојимо, проузрокује то да желимо себи самима да објаснимо у различитим животним ситуацијама да смо ипак ми вреднији и бољи од других људи и често се догађа да када видимо људе у некој невољи сматрамо да је то што они проживљавају нека врста Божије казне. У данашњој јеванђеоској причи могли смо да чујемо како је Христос учинио једно међу најневероватнијим чудима. Када се Он приближавао граду Наину са својим ученицима и мноштвом народа, тако је требало да буде да би многи били сведоци овог чудесног и великог догађаја. Њима је у сусрет ишла поворка сахране и у то време најближи чланови породице, у овом случају мајка, ишли су први на челу колоне а затим су покојника пратили други блиски сродници и пријатељи. Христос је са својом групом која Га је пратила сусрео сахрану тек након што су изашли изван града, јер Јеврејима није било дозвољено да сахрањују своје покојнике унутар града и зато су овог младића носили на погреб изван града. Та удовица се налазила у ужасној ситуацији, јер поред највећег могућег губитка који је њу задесио као удовицу, а то је да изгуби сина јединца, она је била истовремено вишеструко стигматизована, јер се веровало да ако нека жена остане удовица да је она под Божијим судом и да носи на себи Божију казну. Ако је неко изгубио дете које је било малолетно то је био додатан разлог да се неко сматра великим грешником и особом која је под проклетством а ако је то био син јединац или једино дете утолико је то све било још страшније, јер је постојало пословично уверење да је највећи Божији суд и највећа казна на онима који изгубе своје једино дете. Такве и сличне предрасуде постоје међу свим људима у свим временима и често се догађа када људи чују да неко страда или пати да почни да размишљају из кога разлога се тој особи тако нешто догодило. Поред наших личних слабости, греха и преступа, драга браћо и сестре, ми се сви у суштини налазимо у истој ситуацији, у ситуацији оних који су слаби, који падају под крстом који носимо и који нису у стању да се сами од себе изборе против свих оних недаћа које сусрећемо у животу, од којих је последњи и највећи непријатељ смрт. Али Христос Који је Свезнајући, Који је Милосрдан, Који је препун љубави када је видео претужну удовицу, Он се сажали и рекао јој једноставно да не плаче више. Те Његове речи утехе да не плаче сигурно су другачије него било које друге речи, јер су Његове речи упућене удовици да не плаче биле такве да су у њој изазвале моментално поверење у Њега и у оно што Он говори, поверење у то да и поред целокупне трагедије у којој се она налазила, речи да не плаче ипак имају смисла. Након тога се десило невероватно чудо да је Господ Исус Христос рекао не као старозаветни пророци као нпр. Свети Илија и други који су молили Бога, него као у будућем случају Тродневног Лазара, Он је једноставно рекао младићу да устане. Младић се пробудио као да је спавао и почео да говори, а сви који су били присутни су били запрепаштени и на тај начин су исповедили и увидели да је Бог међу њих послао једног великог Пророка који походи њихов народ, и не само пророка него Избавитеља и Месију целога света. Драга браћо и сестре, ове речи Христове упућене удовици да не плаче јесу речи које су упућене свима нама у векове векова, свима нама који плачемо за онима које смо изгубили, који плачемо за свим оним што представља наше искуство сусрета са смрћу. Свима нама који смо у различитим животним ситуацијама и недаћама, запрепаштени страхотама које искуствујемо и често остајемо без наде да је некакво решење могуће али нам Господ говору мирно и са потпуним самопоуздањем како само Бог може а затим се дохвата свих нас, наших живота и дохватиће се живота свих оних који су пре нас уснули и све ће нас, драга браћо и сестре, пробудити из смрти као да смо спавали ми који у тренутку Његовог Другог доласка будемо уснули а све остале који тада буду живи, како објашњава Свети апостол Павле, дохватиће и ослободиће смртности, све ће нас преобразити у један нов и блажени живот. Нека је слава Господу Који васкрсава из мртвих, нека је слава Господу Који посвећује свој народ кроз векове векова и Који је данас међу нама, нека је слава Господу који нам омогућује и ослобађа наша срца од свих врста смртности и страхова и благосиља нас могућношћу да волимо, нека би Господ дао да сви ми тај Његов позив да волимо једни друге и Његово буђење из различитих видова смртности, нека би Господ дао да ми то прихватимо и да Му приђемо као Његова истинска и љубљена деца, праштајући једни другима све што ко има против другога како би се данас сви причестили из исте чаше, окусили и видели како је Благ и Добар Господ.
