U nedelju 20. po Duhovima služena je Sveta arhijerejska Liturgija u hramu Svetoga Save u Diseldorfu. Bogosluženjem je načalstvovao Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan uz sasluženje sveštenika Nebojše Rakića i Aleksandra Sekulića i jerođakona Vasilija Starovlaha, profesora kragujevačke bogoslovije i đakona Aleksandra Debeljaka.
Jevanđeosku besedu proizneo je Vladika Jovan:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Neko od Svetih Otaca je rekao da je u celoj istoriji sveta i čoveka jedino novo pod kapom nebeskom je Hristovo ovaploćenje i moglo bi se reći, sve ono što je Hristos za nas učinio i čini i što će činiti u vekove vekova. I ono što nam On donosi svojim Jevanđeljem koje mi, ne samo propovedamo nego iskustvujemo i proživljvamo jeste nešto potpuno novo i drugačije u odnosu na sva naša ostala iskustva. Gospod svojim prisustvom među nama ne samo da nas poučava nego, budući među nama, On nas svojim prisustvom na sve moguće načine osvećuje, oblagodaćuje, podučava i oslobađa od svega onoga što za nas predstavlja okove prolaznosti, smrtnosti, propadljivosti. On nas, draga braćo i sestre, oslobađa kako bismo voleli i kako bismo voleli u vekove vekova, jer ono što nas u krajnjoj liniji prekida u ljubavi jednih sa drugima jeste smrt i moglo bi se reći sve ono što nas straši, dolazi od našeg straha od smrti i to što nas straši prouzrokuje sa druge strane različite vrste i vidove sebičnosti, prouzrokuje to da se mi umesto da volimo jedni druge, jedni drugih bojimo, prouzrokuje to da želimo sebi samima da objasnimo u različitim životnim situacijama da smo ipak mi vredniji i bolji od drugih ljudi i često se događa da kada vidimo ljude u nekoj nevolji smatramo da je to što oni proživljavaju neka vrsta Božije kazne. U današnjoj jevanđeoskoj priči mogli smo da čujemo kako je Hristos učinio jedno među najneverovatnijim čudima. Kada se On približavao gradu Nainu sa svojim učenicima i mnoštvom naroda, tako je trebalo da bude da bi mnogi bili svedoci ovog čudesnog i velikog događaja. Njima je u susret išla povorka sahrane i u to vreme najbliži članovi porodice, u ovom slučaju majka, išli su prvi na čelu kolone a zatim su pokojnika pratili drugi bliski srodnici i prijatelji. Hristos je sa svojom grupom koja Ga je pratila susreo sahranu tek nakon što su izašli izvan grada, jer Jevrejima nije bilo dozvoljeno da sahranjuju svoje pokojnike unutar grada i zato su ovog mladića nosili na pogreb izvan grada. Ta udovica se nalazila u užasnoj situaciji, jer pored najvećeg mogućeg gubitka koji je nju zadesio kao udovicu, a to je da izgubi sina jedinca, ona je bila istovremeno višestruko stigmatizovana, jer se verovalo da ako neka žena ostane udovica da je ona pod Božijim sudom i da nosi na sebi Božiju kaznu. Ako je neko izgubio dete koje je bilo maloletno to je bio dodatan razlog da se neko smatra velikim grešnikom i osobom koja je pod prokletstvom a ako je to bio sin jedinac ili jedino dete utoliko je to sve bilo još strašnije, jer je postojalo poslovično uverenje da je najveći Božiji sud i najveća kazna na onima koji izgube svoje jedino dete. Takve i slične predrasude postoje među svim ljudima u svim vremenima i često se događa kada ljudi čuju da neko strada ili pati da počni da razmišljaju iz koga razloga se toj osobi tako nešto dogodilo. Pored naših ličnih slabosti, greha i prestupa, draga braćo i sestre, mi se svi u suštini nalazimo u istoj situaciji, u situaciji onih koji su slabi, koji padaju pod krstom koji nosimo i koji nisu u stanju da se sami od sebe izbore protiv svih onih nedaća koje susrećemo u životu, od kojih je poslednji i najveći neprijatelj smrt. Ali Hristos Koji je Sveznajući, Koji je Milosrdan, Koji je prepun ljubavi kada je video pretužnu udovicu, On se sažali i rekao joj jednostavno da ne plače više. Te Njegove reči utehe da ne plače sigurno su drugačije nego bilo koje druge reči, jer su Njegove reči upućene udovici da ne plače bile takve da su u njoj izazvale momentalno poverenje u Njega i u ono što On govori, poverenje u to da i pored celokupne tragedije u kojoj se ona nalazila, reči da ne plače ipak imaju smisla. Nakon toga se desilo neverovatno čudo da je Gospod Isus Hristos rekao ne kao starozavetni proroci kao npr. Sveti Ilija i drugi koji su molili Boga, nego kao u budućem slučaju Trodnevnog Lazara, On je jednostavno rekao mladiću da ustane. Mladić se probudio kao da je spavao i počeo da govori, a svi koji su bili prisutni su bili zaprepašteni i na taj način su ispovedili i uvideli da je Bog među njih poslao jednog velikog Proroka koji pohodi njihov narod, i ne samo proroka nego Izbavitelja i Mesiju celoga sveta. Draga braćo i sestre, ove reči Hristove upućene udovici da ne plače jesu reči koje su upućene svima nama u vekove vekova, svima nama koji plačemo za onima koje smo izgubili, koji plačemo za svim onim što predstavlja naše iskustvo susreta sa smrću. Svima nama koji smo u različitim životnim situacijama i nedaćama, zaprepašteni strahotama koje iskustvujemo i često ostajemo bez nade da je nekakvo rešenje moguće ali nam Gospod govoru mirno i sa potpunim samopouzdanjem kako samo Bog može a zatim se dohvata svih nas, naših života i dohvatiće se života svih onih koji su pre nas usnuli i sve će nas, draga braćo i sestre, probuditi iz smrti kao da smo spavali mi koji u trenutku Njegovog Drugog dolaska budemo usnuli a sve ostale koji tada budu živi, kako objašnjava Sveti apostol Pavle, dohvatiće i oslobodiće smrtnosti, sve će nas preobraziti u jedan nov i blaženi život. Neka je slava Gospodu Koji vaskrsava iz mrtvih, neka je slava Gospodu Koji posvećuje svoj narod kroz vekove vekova i Koji je danas među nama, neka je slava Gospodu koji nam omogućuje i oslobađa naša srca od svih vrsta smrtnosti i strahova i blagosilja nas mogućnošću da volimo, neka bi Gospod dao da svi mi taj Njegov poziv da volimo jedni druge i Njegovo buđenje iz različitih vidova smrtnosti, neka bi Gospod dao da mi to prihvatimo i da Mu priđemo kao Njegova istinska i ljubljena deca, praštajući jedni drugima sve što ko ima protiv drugoga kako bi se danas svi pričestili iz iste čaše, okusili i videli kako je Blag i Dobar Gospod.
