Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan služio je Svetu arhijerejsku Liturgiju u nedelju, 12. februara 2023. godine u Sabornom hramu Svetoga Save u Berlinu.
Beseda Episkopa Jovana:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Mi ljudi, živeći u ovom svetu, prolazimo kroz različite drame nadajući se da svako od nas, koji živi u ovom svetu, u datoj situaciji i u datim okolnostima bira najbolji mogući put i način života. Mi se nadamo da za sebe i za one koji su nam najdraži i najmiliji najčešće izabiramo ono za šta verujemo da je za nas najbolje. Ali to često i nije tako. Mi često u našem životu izabiramo ono što je na našu štetu i ako bismo pažljivije pogledali u svoja srca i živote, shvatili bismo da veliki deo vremena našeg žvota mi trošimo na način koji nije blagosloven i koji nije po Božijoj volji. S obzirom na uvid u to svi možemo da se zapitamo ima li za nas nade, postoji li ikakva mogućnosti da mi koji smo grešni i koji svakodnevno grešimo i na različite načine, ima li, dakle, nade za nas da se pokajemo, ima li nade za nas da i mi obnovimo ono ljudsko dostojanstvo u koje i za koje smo prizvani, ima li nade za nas i postoji li mogućnost da počnemo da živimo Duhom Svetim, da počnemo da živimo i da dišemo kao oni koji žive ne svojim telimo i svojom pameću, svojim umom, nego blagodaću Hristovog vaskrsenja. Onda, ako izgubimo nadu i pomislimo da za nas nema nade, da nismo dostojni da priđemo Bogu i da mu se približimo, da nismo dostojni da se pričestimo, da nismo dostojni ljubavi ni Boga ni ljudi, Gospod Isus Hristos nas ohrabruje pričom o ocu i dva sina, odnosno, jednom od tri priče koje je ispričao svojim savremenicima nakon što su mu fariseji prigovorili da dozvoljava grešnicima, carinicima i ostalim grešnicima da Mu se približe a On im je tada ispričao priču o Dobrom pastiru koji ostavlja devedeset i devet ovaca i dolazi u pustinju da traži jednu izgubljenu ovcu i nakon što je nađe uzima je na ramena i nosi je svojoj kući i biva velika radost nakon što je ta jedna ovca spasena. Da bi je spasao, noseći na ramenima, morao je Sebe da izloži svim opasnostima od zveri i ostalih životinja koje su mogle usput da ga napadnu. I drugu priču ispričao je o tome kako žena kada izgubi jednu od deset drahmi, celu kuću očisti i pregleda, a kada pronađe onu jednu drahmu, onda pozove svoje komšije i prijatelje da se zajedno raduju, jer ono što je bilo izgubljeno – nađeno je. Gospod hoće da kaže da kada je god neko, od onih koji su bili izgubljeni, pokajan i kada je ponovo pronađen da biva neizmerna radost na nebu. Na kraju je ispričao i priču koju smo danas čitali iz Svetoga Jevanđelja, prema kojoj se ova nedelja, jedna od pripremnih nedelja pred Veliki post i naziva Nedelja o bludom sinu a mogli bismo ovo Jevanđelje nazvati i kao priču o ocu i dva sina. Priču koja je duboka i višeslojna, priču koja nas poziva da se otvorimo svakoj njenoj reči, da se udubimo u stvarnost i istinu koju Bog ovom pričom kazuje i da pokušamo otvorenog srca, uz Božiju pomoć, da se identifikujemo sa onim o kojima ova priča govori, odnosno da se identifikujemo sa jednim i sa drugim sinom o kojim ova priča govori. Dakle, otac je imao dva sina i mlađi je tražio svoj deo imanja, tražio je nešto što je u vreme ondašnjeg života u Palestini bilo prestrašno. Tražiti deo imanja od oca ni danas nije nešto što bi bilo pohvalno za bilo koga ko živi i radi u jednom domaćinstvu, ali u ono vreme to je bilo neuporedivo skandaloznije odvojiti se od očeve kuće i tražiti deo svoga imanja značilo je dovesti u opasnost egzisteniciju te kuće i zajednice, rasturati i razbijati jedinstvo i zajednicu ljubavi, zahvaljujući kojima je to domaćinstvo postojalo, značilo je u jevrejskoj zajednici praktično i formalno izopštavanje samoga sebe iz tog doma, iz te kuće i iz cele jevrejske zajednice. Kada bi neko tako nešto uradio onda bi ga se zajednica i ritaulno odrekla i on više ni na koji način nije mogao da se smatra sinom, odnosno pripadnikom te porodice i te kuće, niti članom šire zajednice ljudi koji su na tome prostoru živeli. Taj dakle, mlađi sin je uzeo deo svoga imanja nakon što mu je otac dao i otišao je u neku dalkeu zemlju i trošio je to imanje i to imanje, draga braćo i sestre, koje je on trošio i o kome priča govori, nije samo imanje onoga vremena i onoga sina nego je to imanje svakoga od nas koji smo dobili različite darove i deo imanja od našeg Nebeskog Oca Kojem nismo prineli, i nismo ostali u zajednici sa Njim, nego smo poput bludnog sina to svoje imanje izneli iz očeve kuće, izneli iz kuće Božanske blagodati i počeli da ga trošimo na različite načine, onako kako se svakome od nas učinilo i kako se svakome od nas čini da je za nas najbolje. I kao što često biva, i mi shvatimo u nekom trenutku života da to što smo učinili, gde smo otišli, i na koji način živimo i provodimo svoje vreme, nije najbolje. Tako se desilo i mlađem sinu nakon što je potrošio svoje imanje nastala je glad u zemlji u koju je otišao, te on nije imao drugu opciju nego da počne da radi kao svinjar kod jednog od žitelja one zemlje. Za Jevreje, koji smatraju svinje za nečiste životinje, najgori posao i posao koji bi nekoga najviše ponižavao bio je čuvanje svinja. A mlađi sin je došao, odstupivši od očevoga doma i blagodati, do takvoga stanja da je morao da prihvati da bi preživeo čak i da čuva svinje. Pa ni to što je čuvao svinje nije moglo da bude dovoljno da ga prehrani nego je želeo da se nasiti makar onom hranom koju su jele svinje i ni do toga nije mogao da dođe, što ukazuje na to da su tim gazdama i žiteljima one zemlje svinje bile neuporedivo važnije od njega koji je te svinje čuvao. On je došao sebi i setio se kakav je život imao u domu svoga oca, kako je živeo i setio se kako je u domu njegovoga oca žive sluge koje nisu sinovi, i da sluge u domu njegovoga oca imaju hrane u izobilju. On odlučuje da se vrati svome ocu i da mu kaže da nije dostojan da se nazove sinom a to je bilo i tačno, jer je sebe potpuno izopštio iz svoje kuće, iz svoje zajednice i nije se ni formalno ni suštinsku smatrao sinom oca. Odlučio je dakle, da se vrati i da zamoli oca da ga primi kao jednog od njegovih slugu. Međutim, kada ga je otac iz daleka ugledao dogodilo se nešto što je bilo fascinantno. Otac, koji je trebalo da čuva sva pravila i da bude temelj i garant poretka u svojoj kući, i da sa drugim ocima bude temelj poretka u celokupnoj zajednici, koji je sa obzirom na to trebalo da bude dosledan i strog, da ni na koji način ne dozvoli da se sin ponovo integriše u njegovu kuću, u njegovu zajednicu, jer bi to bio loš primjer za druge kojima bi tako nešto palo na pamet. Taj otac koji je trebalo da žrtvuje svoj ugled u užoj i široj zajednici, kada je ugledao iz daleka svoga sina, on mu se obradovao, uzeo u zagrljaj, i rekao slugama da mu daju najbolju odeću, da mu stave prsten na ruku, da zakolju ugojeno tele i da naprave veselje, jer otac kaže da je njegov sin, koji je bio mrtav, oživio i koji je bio izgubljen, se ponovo našao. To ugojeno tele, draga braćo i sestre, jeste tele koje je Gospod Bog žrtvovao za spasenje celoga sveta, to je naš Gospod Isus Hristos Koji je za nas žrtvovan i ta gozba koju nam Bog priprema jeste ova Gozba evharistije, Gozba budućeg carstva Božijeg u koje smo mi, kao oni koju su grešni ali nailaze na neizmernu Božansku ljubav, pozvani. Tu se pojavljuje i drugi, stariji sin, koji je sve vreme bio sa svojim ocem i koji kada je čuo izdaleka da je slavlje u kući, koje uopšte u ono vreme nije bilo uobičajeno, dakle, trebalo je da postoji neki veliki povod da bi se organizovalo slavlje. On je pitao o čemu se tu radi i jedan od slugu mu je rekao da je njegov brat došao kući i da se otac obradovao i napravio tako veliko slavlje. Od toga momenta stariji brat počinje da gunđa, da se buni i prigovara ocu što njemu nikada nije dao da se proveseli sa svojim prijateljima iako ga verno služi sve godine. Stariji sin je dolazio iz polja, bio je vredan, marljivo je radio sve godine i naljutio se kada je čuo o čemu se radi a otac i njega umilostivljuje i njega poziva da se zajedno sa svima raduje i da otvori svoje srce za ljubav, jer se njegov brat, koji je bio izgubljen, vratio i oživeo. Draga braćo i sestre, na početku sam rekao kako samo pozvani da se identifikujemo sa jednim i sa drugim sinom, pozvani smo da se identifikujemo sa sinom koji je svo svoje imanje prosuo, razdao, potrošio živeći bludno, da se identifikujemo sa njim kao sa onim koji se kaje i koji nema hrabrosti da priđe domu oca svoga ali koga otac grli i ljubi i prihvata i vraća u ono isto dostojanstvo kome on ne pripada ali Bog je takav da sve ljudi voli i ljubi i daje im ponovo ono dostojanstvo za koje ih je i stvorio a to je dostojanstvo da živi u Hristu po Božijoj blagodati kao Božiji sinovi. Treba, da se trgnemo i da shvatimo da možemo često da upadnemo u zamku u koju je upao stariji sin i da kada vidimo druge ljude u Crkvi, koje mi iz bilo koga razloga smatramo grešnim, pomislimo da im tu nije mesto, ili su se neki ljudi tek sada posle mnogo godina pojavili a mi ceo život idemo u Crkvu, te ih zbog toga ne želimo u zajednici, moramo da se čuvamo da ne upadnemo u zamku sebičnosti i zamku zatvorenog srca, nego treba uvek na Gozbi koju Bog priprema za sve ljude, da se iz svega srca radujemo, jer radost vaskrsenja večnog života, pokajanja i preporoda je radost budućeg veka i budućeg carstva Božije i znak nama da smo otvorili svoja srca za Božansku blagodat i istinu budućeg carstva Božijeg koje dolazi. Neka bi Gospoda dao, draga braćo i sestre, da se danas svi pričestimo prečistim Gospodnjim tajnama, prilazeći našem Nebeskom Ocu sa poverenjem i uverenjem da nas On prihvata, voli, ljubi i blagosilja, oblači i hrani sa svim onim što je za nas najbolje i najkorisnije i svom Njegovom ljubavlju koja prevazilazi sve naše mogućnosti da zamislimo i da poželimo ono što je za nas najbolje, amin.
