U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, u životu jednog hrišćanina od ključnog je značaja godišnji liturgijski krug. Crkva nam tim liturgijskim krugom i blagodaću Duha Svetoga oprisutnjuje sve one događaje koji su od velikog značaja za naše spasenje, događaje koji su vezani za Hristovo domostrojiteljsko delanje od Njegovog Rođenja do Vaznesenja i poslanja Svetoga Duha na apostole. Crkva nam oprisutnjuje i one događaje koji će se tek dogoditi u budućnosti. Tokom godine mi slavimo velike događaje vezane za Hristovo ime ali pored perioda velikih slavlja i radosti mi smo pozvani da se držimo crkvenih disciplina, a post je među najvažnijim disciplinama za nas hrišćane. Period koji sledi jeste pripremni period za Veliki i Časni post. Prvobitna svrha Velikoga posta bila je priprema onih koji su želeli da stupe u hrišćanstvo a danas se njegova svrha ogleda u postizanju naše obnove i razvijanju svesti o značaju hrišćanstva za svakoga od nas. Ta obnova treba da se sastoji iz mogućnosti da uvidimo gde se mi zapravo kao ljudi, u odnosu na druge ljude i Boga, nalazimo ali i da se kroz te uvide što iskrenije pokajemo. Hristos nas poziva svojim rečima da duboko razmislimo o suštini našega pristupa sebe, drugim ljudima i Bogu, da duboko razmislimo da li smo mi vredniji od drugih ili je svaki čovek pred Bogom iste vrednosti i dostojanstva.
U današnjoj jevanđelskoj priči Hristos pred nas postavlja jedan kontrastan primer. Sa jedne strane imamo fariseja, koji kaže da je revnosno ispunjavao sve ono što je od njega zahtevao Zakon Mojsija. On je postio, davao desetak od svega što je imao, on nije bio razbojnik i nije bio, kako sam kaže, kao carinik. Carinici su bili ljudi na lošem glasu jer su sakupljali porez u ime Rimskog carstva koje je tada vladalo zemljama u kojima su živeli Jevreji. Carinici su često zloupotrebljavali svoj položaj i naplatu poreza vršili su na štetu svojih sunarodnika. Carinik, koji je bio svima znani grešnik, nije obraćao pažnju ni na šta oko sebe nego se duboko kajao i iz dubine srca shvatio da sve to što on čini sa materijalnim blagom ovoga sveta nema nikakvu suštinsku vrednost. Usled pokajanja njega je dotakla Božanska ljubav. Hristos kaže da je upravo taj carinik a ne onaj farisej, otišao kući opravdan. Carinik se smirio pred Bogom a farisej je pomislio da je, zbog svega onoga što je činio, vredniji od svih ljudi.
Današnja pouka Jevanđelja, Hristova pouka svima nama jeste da bez obzira na to kako i šta dobro činimo, treba da druge ljude, ma šta god oni činili, posmatramo kao svete, kao već spasene, jer ne znamo momenat i dubinu njihovog pokajanja, ne znamo stanje njihovih srca i prisustvo Duha Svetoga u njima. Šta god dobro i uzvišeno činili a pri tome naša srca ostanu okamenjena i tvrda onda sve učinjeno neće imati značaja. Setimo se reči velikoga apostola Pavle i njegove Himne o ljubavi u kojoj kaže da je iznad svih darova i znanja ljubav, bez koji sve ništa ne vredi.
Neka bi Gospod dao i nama u srce Duhom Svetim dar blagodatni da poznamo naša ograničenja, da prepoznamo čime mi predstavljamo carinike nepravedno sabirajući ili bezobzirno rasipajući. Treba da budemo svesni da je ovo vreme pokajanja i da treba da se probudimo iz toga sna i da jedino ono što Bog od nas očekuje jeste da se svako od nas iskreno pokaje i oprosti svima sve. I da nam Gospod podari snagu da se kao pojedinci i kao zajednica istinski pokajemo pred licem Njegovim, amin.