NEDELjA PETA ČASNOG POSTA – GLUVNA – MARIJE EGIPĆANKE
Evanđelje po Marku, gl. 10, st. 32–45:
A kad uzlažahu putem u Jerusalim, Isus iđaše ispred njih, a oni se čuđahu, i za njim iđahu sa strahom. Evo idemo gore u Jerusalim, i Sin Čovječiji biće predan prvosveštenicima i književnicima, i osudiće ga na smrt, i predaće ga neznabošcima; I narugaće mu se, i šibaće ga, i pljuvaće ga, i ubiće ga, i treći dan vaskrsnuće. I dođoše pred njega Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi, govoreći: Učitelju, hoćemo da nam učiniš što ćemo te moliti. A on im reče: Šta hoćete da vam učinim? A oni mu rekoše: Daj nam da sjednemo jedan s desne strane tebi a drugi sa lijeve, u slavi tvojoj. A Isus im reče: Ne znate šta ištete; možete li piti čašu koju ja pijem, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim? A oni mu rekoše: Možemo. A Isus im reče: Čašu, dakle, koju ja pijem ispićete; i krštenjem kojim se ja krstim krstićete se; Ali da sjednete s desne strane meni i s lijeve nije moje da dam, nego će se dati kojima je pripremljeno. I čuvši to desetorica počeše se srditi na Jakova i Jovana. Isus dozvavši ih reče im: Znate da oni koji se smatraju vladarima naroda gospodare njima, i velikaši njihovi vladaju nad njima. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi: I koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga. Jer Sin Čovječiji nije došao da mu služe nego da služi, i da dade život svoj u otkup za mnoge.
Evanđenje po Luci, gl. 7, st. 36–50:
Moljaše ga pak jedan od fariseja da bi objedovao u njega; i ušavši u kuću farisejevu, sjede za trpezu. I gle, žena u gradu koja bješe grješnica, doznavši da je Isus za trpezom u kući farisejevoj, donese miris u sudu od alavastra. I stavši pozadi kod nogu njegovih plakaše, i stade kvasiti noge njegove suzama, i kosom glave svoje otiraše, i cjelivaše noge njegove, i mazaše mirisom. A kad vidje farisej koji ga je pozvao, reče u sebi: Da je on prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče; jer je grješnica. I odgovarajući Isus reče mu: Simone, imam ti nešto kazati. A on reče: Učitelju, kaži. A Isus reče: Dvojica bijahu dužni jednome povjeriocu, jedan bješe dužan pet stotina dinara, a drugi pedeset. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži, koji će ga od njih dvojice većma ljubiti? A Simon odgovarajući reče: Mislim onaj kome više pokloni. A on mu reče: Pravo si sudio. I okrenuvši se ženi, reče Simonu: Vidiš li ovu ženu? Uđoh ti u kuću, ni vode mi na noge nisi dao, a ona mi suzama obli noge, i kosom glave svoje obrisa. Cjeliva mi nisi dao; a ona, otkako uđe, ne presta cjelivati mi noge. Uljem nisi pomazao glavu moju, a ona mirisom pomaza mi noge. Zato ti kažem: Opraštaju joj se grijesi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta malu ljubav ima. A njoj reče: Opraštaju ti se grijesi. I stadoše u sebi govoriti oni što sjeđahu s njim za trpezom: Ko je ovaj što i grijehe oprašta? A ženi reče: Vjera tvoja spasla te je; idi u miru.
Draga braćo i sestre u Hristu, Gospodu našem,
Danas se navršava peta nedelja Časnog posta. Neko je ovih dana negde rekao da ćemo ovaj Vaskršnji post, a izgleda i sam dan Vaskrsa, verovatno pamtiti ceo život. Zaista može biti da je tako, jer, evo, ni danas se ne možemo okupiti u našem hramu kako bismo zajedno, „jednim ustima i jednim srcem“ prinosili Bogu molitvu i blagodarnost. I u tome nismo jedini, nismo usamljeni. Ali, uprkos svemu, uprkos ovoj vanrednoj situaciji, „mi put svoj znamo, put Bogočovjeka“, kako je to izrazio veliki pesnik Aleksa Šantić. A taj put, dragi moji, to je put o kome nam se, jednim delom, i u današnjem čitanju iz Evanđelja govori.
Oslušnimo najpre kako počinje prvo čitanje (od Marka) i prisetimo se onoga od prošle nedelje, takođe iz Markovog Evanđelja. Jer, dok je prošle nedelje na samom kraju rečeno, nekako nagovešteno, da će Isus postradati i vaskrsnuti, danas upravo time počinje čitanje. I ne samo da time počinje, čime nas nadovezuje na prošlu nedelju, nego se sada time, iako ne značajno opširnije, ipak detaljnije ukazuje na put izdaje, poniženja, stradanja i ustajanja iz mrtvih, koji će Isus proći.
Apostoli, međutim, kao da ne razumeju zaista šta to sve znači. I opet u njima, u ovom odlomku radi se o Jakovu i Jovanu, sinovima Zavedejevim, kao da za trenutak preovladava ono ljudsko, čak i ako je iz najbolje namere i sa najuzvišenijim motivom. Oni traže od Isusa da ih postavi sebi sa desne i leve strane, odnosno, da budu Njegovi najbliži „saradnici“, kako bi se to danas reklo. Izgleda da su oni još uvek, iako već verujući u Isusa kao Spasitelja, mislili da će Isus tu, u Jerusalimu, obnoviti jevrejsku državu i biti njen vladar ili da će Njegov spasiteljski čin početi takvim delovanjem. Nakon njihovog uveravanja Hrista da oni mogu proći isto ono što će on proći, da mogu piti iz čaše iz koje On pije, čime se Gospodnja pouka završava? Završava se time da Hristos upućuje na potpuno obrnut, takoreći naopačke izvrnut način življenja od onog uobičajenog i suviše ljudskog. On kaže: „Znate da oni koji se smatraju vladarima naroda gospodare njima, i velikaši njihovi vladaju nad njima. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi: I koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga.“ Potpuni preokret, potpuna novina, nešto neviđeno i nečuveno, to je ono što Isus poručuje svojim učenicima! I čini se danas, posle 2000 godina, da je ova pouka, ovo uputstvo, isto toliko šokantno kako što je bilo i onda, na ulasku u Jerusalim. To je put, to je način života koji Gospod propisuje svojim učenicima i to je put kojim Božiji svetitelji idu. A Božiji svetitelji su oni koji svoj život, celokupno svoje biće saobražavaju Hristu i time preobražavaju deo sveta, ma koliko mali bio, koji im je poveren.
Sami kraj ovog odeljka iz Evanđelja zapravo nas upućuje na spasiteljsko delo, odnosno na to da je Spasitelj, kao što čujemo, došao kako bi dao život za mnoge. To je ono, što vazda možemo čuti u Liturgiji: „ovo je Krv moja Novoga zaveta, koja se za vas i za mnoge izliva na otpuštenje grehova.“ Isus time pokazuje da nije došao da vlada, da mu se služi, već da postrada za spasenje sveta.
Sveta i prepodobna Marija Egipćanka jedna je od mnogih, znanih i neznanih, Božijih svetitelja i svetiteljki koji su išli putem pokajanja i služenja. Odlomak iz Evanđelja koji je njoj posvećen postavlja nas, u vreme posta, pred dve mogućnosti, pre dva moguća odnosa prema Hristu, prema veri i prema ljubavi. Jedan je odnos koji ima farisej, učeni Jevrejin koji poznaje Zakon i koji stoga, po prirodi svog društvenog i religijskog položaja, smatra da može da sudi o dostojnosti ili nedostojnosti ljudi. To je ono što on čini u vezi sa ženom grešnicom, ostajući potpuno slep za njeno pokajanje i ljubav. Ovaj farisej po istom principu „sudi“ i samome Hristu, smatrajući da bi pravi prorok znao da je ta žena grešna i stoga joj ne bi dozvolio da mu priđe. On je, jednostavno rečeno, sve uspeo da stavi u određene kategorije, videći opravdanje za svoj postupak u svom „poznavanju“ jevrejskog Zakona. Zar nije to, braćo i sestre, ono što mi često u svom životu činimo? Sudimo i osuđujemo nekoga, njegov ili njen život, greh, na osnovu onoga što smo usvojili kao nekakav zakon. A zaboravljamo pritom jedinog živog Boga, jedinog pravog i pravednog sudiju! Drugi pristup ili odnos je taj koji vidimo u ponašanju ove žene, grešnice. Odnos vere, skrušenosti i ljubavi. Kakva se drama odigravala tada u njenom srcu, u njenoj duši, kada je znala da je svi osuđuju, ali je istovremeno osećala slobodu da priđe Gospodu i bez reči, verujući i nadajući se u Njegovu milost, izlije svu tugu, bol i suze pokajanja. Drama života, braćo i sestre! „Opraštaju ti se grijesi“ i „Vjera tvoja spasla te je“, zar nisu to reči koje bi svaki i svaka od nas želeo da čuje?
I sveta prepodobna Marija Egipćanka takođe je iskala i iščekivala da joj se Gospod ovim rečima obrati te se, ulazeći u poseban podvig, potpuno povukla od sveta. Ona je svojevoljno, na neki način, živela ono što mi sada živimo, u našem slučaju svakako neuporedivo blaže. Živela je skoro 50 godina bez bogosluženja, bez Liturgije, bez Pričešća, u pustinji. To je bio njen podvig, podvig zaista malobrojnih. Mi taj podvig nismo izabrali, ali on je sada tu. U vreme Velikog posta, u vreme pripreme za nedelju stradanja i za Vaskrsenje. A stradanje je tu, na svakom koraku i iza svakog ćoška. Stradaju ljudi, naša braća i naše sestre, strada Telo Hristovo, odnosno svi mi. Znamo da je to sa dopuštenjem, ali se nadamo i molimo da što pre iz stradanja vaskrsnemo, zajedno sa Gospodom našim, Isusom Hristom!
Bože, daj nam vere žene kojoj Si oprostio grehe kad Ti je suzama oprala noge, daj nam pokajanja i istrajnosti prepodobne Marije Egipćanke, daj nam ljubavi i daj nam smirenja da služimo jedni drugima! Amin!
Beseda paroha augzburškog, oca Nenada Živkovića