Трајан, римски цар у чије доба је Римско царство достигло највећи опсег, владао је од 98. до 116. У то доба у Антиохији постојала је једна мала хришћанска заједница на челу с једним већ добрано остарјелим, али надалеко угледним епископом који се звао Игњатије. Цару не бијаше довољно што је свијет задобио, него је тражио од те мале заједнице да му се поклони као цару и Богу, а они, наравно, у лицу свога епископа не пристадоше на такво нешто. Пресуда је била окрутна, недвосмислена, али и сасвим бесмислена: старог епископа Антиохије под стражом спровести у Рим, и у Арени, пред мноштвом народа, бацити га лавовима. На том путу Игњатије је написао седам величанствених посланица црквама кроз које је пролазио. Храбрио је у тим посланицама вјерне и молио их да се моле за њега, али и да нипошто не моле земаљског цара за његово помиловање. Писао је и говорио небопарним језиком: „Боље ми је умрети (1. Кор. 9.19) у Христу Исусу, него да царујем над крајевима земаљским.“
Њега – тражим, за нас Умрлога.
Њега – тражим, за нас Васкрслога“.
Није га више ништа пријечило да буде хришћанин какав се само може пожељети. И подсјећао је непрестано да није довољно само се тако звати него то уистину и бити. Како то да један смирени старац и не трепне на пресуду тада свемоћнога владара свијета, Трајана, и да с неописивом радошћу, храброшћу и достојанством заплови на пут страдања? То је било могуће јер је у њему умрла свака пропадљива жеља, а остала је она једна једина, најважнија, која пониженог подиже, а гордог и силног обара. Жеља која није више просто жеља него остварење и смисао сваке добре жеље и наде. Свети Игњатије је тако добро разумио ко је дошао међу људе одозго и ко је ушао међу људе кроз праоце и оце које данас славимо те ко је то изашао из племена Давидова да спасе род људски. Ништа, дакле, није друго желио него Њега. Тај његов покрет ка Христу, како сам каже, пјевао је у њему као вода жива жуборећа, док је он изговарао: „Хлеба Божијега желим, који је Тело Исуса Христа, рођенога од семена Давидова (Јн. 7, 42. Рм. 1,3) и пића желим крви Његове, која је љубав непропадљива.“
Данас, љубазна браћо и сестре, стојећи поред ваших отаца духовних и сјећајући се свих наших праотаца и отаца, у овом за мене толико неописиво важном храму, имам само једну жељу: Да и у мени, у свима нама зажубори вода жива која нас покреће и говори: „Хајде ка Оцу!“ Шта је све садржано у тој једној реченици која гласи: „Хајде ка Оцу“?! Као да каже, хајде ка животу, ка бесмртности, хајде тамо гдје нема бола туге и уздисања. Хајде тамо гдје су сви наши мили и драги с надом преминули… Хајде тамо гдје су радост и мир, гдје су свјетлост и живот; хајде тамо гдје је горњи Јерусалим. О, Господе, поведи ме својом моћном руком, пуном благодати, тамо гдје је горњи Јерусалим, тамо гдје је Отац. А тамо гдје је Отац, тамо је коначно и моја права отаџбина… Приведи ме, не остави ме овдје, људскоме старању не повјери ме. Моја отаџбина није тамо гдје се људи отимају о власт, о част, о било шта земаљско и пропадљиво.
Помози свети и благословени дјечаче, кога је Христос подигао својим рукама, приносећи тебе, као што је и све друго, Оцу своме. Помози и благослови нас, Свети оче Игњатије, ти који си име Сина Очевог записао у срцу. Помози и благослови ову твоју свету и мученичку Цркву у Херцеговини и њеног дивног оца и епископа Димитрија, са свим свештеницима и вјернима ове Богом чуване епархије.
А ви, љубазна и славна цркво требињска и херцеговачка, молите се за нас расијане по великој земљи германској, који се настојимо, како нас учи Свети Игњатије свештеномученик, као расијана пшеница сабрати и самљети за Христа у воденици Божијој, светој литургији, да бисмо постали чисти и јединствени хљеб који се приноси Христу и Оцу Духом Светим, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!