У име Оца, Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, Јеванђеље је ријеч вјечнога живота. У Јеванђељу нам се открива ко је и какав је наш Бог али се открива и то какви смо ми људи, какви смо једни према другима и какви смо према Богу. Ова Јеванђеља у којима нам Свети јеванђелисти показују и описују догађаје који су се збили када је Бог био међу људима, откривају тако видљиво и тако јасно какав је наш Бог и какви смо ми људи.
Данас смо прочитали како дошавши са мора и ушавши у лађу Исус прође и дође у свој град Капернаум. Поред Назарета у коме је одрастао, највише времена је проводио у Капернауму. Централни дио приче отпочиње доласком људи који су на носилима носили парализованог човјека. Христос видјевши њихову вјеру, како каже Св. Писмо, рече човјеку који је лежао непокретан: ,,Синко не плаши се, опраштају ти се гријеси твоји!“ И гледајте сада, драга браћо и сестре, каква је негодујућа реакција људи на ријечи Спаситеља кога они не познају у пуној мјери! Успротивили су се књижевници, чувари тадашњег закона, пресудивши одмах у себи и срцима својим, рекавши: ,,Овај хули на Бога!“. Нису знали да је Он Бог. А Христос видјевши њихове помисли и познавши њихова срца каже: ,,Јер шта је лакше рећи: Опраштају ти се гријеси, или рећи: Устани и ходи?“. Њему је много лакше било казати: ,,Устани и ходи!“. Њему Који је створио небо и земљу, Који је створио човјека није било тешко да каже: ,,Устани и ходи!“ и да се одмах види колико је Он Надмоћан над људима који су чувари закона.
Зашто Христос прије свега човјеку каже: ,,Опраштају ти се гријеси!“? Зато што најприје хоће да исцјели његову душу, његов дух онемоћали и ослабљели, његово срце, да би тек онда исцјелио његово тијело. То је један обрнут сљед процеса исцјељења на који ми људи нисмо навикли и у свом маловјерју не очекујемо. Вјероватно је одузетом човјеку најприје обољело тијело а тек касније ослабили дух, душа, ум, воља, речено језиком данашњице, био је у депресији. Књижевници устају на Христове ријечи отпуштења гријехова одузетом човјеку јер не дају да му се гријеси опросте. Тако и данас, драга браћо и сестре, у нашем народу и нашим црквама имате људе који не препознају милост Божију, и када љубав и снисхођење поставимо изнад неког правила они одмах кажу да богохулимо. Kада год кажемо да је важнија љубав од поста онда кажу да хулимо на Бога. Зашто то кажемо? Зато што у самој сржи људског бића и нашег постојања треба да буде љубав, треба да буде милост, треба да буде Бог и онда можемо да устанемо.
И гледајте шта се даље догађа у овој краткој причи, догађа се нешто чудесно. Христос књижевницима показује нешто далеко више и вриједније од онога што они чувају рекавши узетом: ,,Устани, узми одар свој и иди дому своме!“. И човјек уставши отиде. Шта човјек може да да Богу, шта човјек може да учини за себе? Увијек врло мало, немоћно и недовољно. Шта је овај човјек могао да учини за себе а шта су људи око њега могли да учине за њега? Могли су да направе носила и донесу болесног човјека Христу али нису могли да га исцјеле и усправе на ноге, и оно највише нису могли, то је да му опросте гријехе. Браћо и сесте, нас наши гријеси обарају и у томе је смисао поруке данашњег Јеванђеља. Можемо да ходамо усправно, да изгледамо здраво а заправо да будемо одузети, парализовани духовно, душевно, зато што смо везни ланцима наших гријехова. Те везе и ланце нико не може покидати осим Милостивога Бога. Зато смо ми данас ту у храму Божијем. Људи ће у својој маловјерности и неразумности често затезати ланце говорећи како је неко сигурно болестан зато што је грешан јер све сагледавамо из погрешне перспективе а не из перспективе љубави Божије. То нам открива Јеванђеље.
Како Бог гледа на дјела људи који су донијели одузетог? Гледао је са дивљењем њихову вјеру. Гледао је са поштовањем све оно што су ти људи сачинили, шаље исцјељеног кући и још му каже да понесе одар свој који је за себе сачинио. Ништа Бог од нас неће да узме, нити да нам одузме а хоће све да нам да. А ми људи често супротно чинимо и хоћемо да одузмемо једни другима, ми завидимо када неко други нешто има а Бог Који може да узме све нама ипак дарује све. Ми чак не можемо ни да одузмемо једни другима јер не знамо да ли је онај други јачи.
Јеванђеље нам открива да је Бог Милостив, Предусретљив, да је ту због нас и ради нашега спасења и нама открива да треба да отворимо своје срце и свој ум за Бога а не да их затварамо тако што ћемо гледати суженим погледом и окоријелим срцем.
Дошли смо у цркву да примимо милост и благодат Божију, да отворимо своја срца, оставимо своје муке. Ускоро ћемо пјевати херувимску пјесму у којој се каже да сада сваку животну бригу оставимо. Треба да оставимо сваку бригу, отворимо своје срце и примимо благодат Божију.
Амин Боже дај.