Бесједа у суботу о Митару и Фарисеју
(Лк 20, 45-47; 21, 1-4)
Ако би неко нас, хришћане, упитао шта је централни израз или свједочанство наше вјере у Бога, одговор би био свакако јасан – то је Свето писмо. Свето писмо садржи у себи миленијумима сабирана свједочанства људи о искуству откривања Бога. Тако нам књиге Светог писма свједоче да је наш Бог, Бог Творац, који својом вољом из љубави ствара свијет и човјека. Да је човјек биће другачије, узвишеније од осталих створења, које Бог створи по лику своме. Такође нам Писмо казује символичким језиком драматичну повијест о томе да је између Бога и човјека дошло, човјековом вољом, не Божијом, до раскола. Даље нам ова Света књига поручује да Бог не оставља људски род, него га прати кроз историју и, када се испуни вријеме, у свијет посла Сина свога, да би свијет и људски род садејством Духа Светога, преобразивши га у ново постојање, привео у заједницу са Њим.
На све ове догађаје из богочовјечанске историје нас подсјећа Свето писмо. Зато оно чини и основу наших богослужења, свих молитава и обреда у цркви. У централном догађају у коме се увијек и изнова тајнствено пројављује само биће Цркве, Светој Литургији, на којој ми сада учествујемо, се позивамо на текст свједочанства светих апостола о томе да је Син Човјечији, Богочовјек, жртвовао себе за обновљење, васкрсење и живот свих нас и цијелог свијета.
У Светом писму су похрањене приче и свједочење о Христовом животу на земљи и Његовој проповједи. Сачуване су Његове ријечи, поуке, описи Његових чуда. Иако су те ријечи биле првобитно упућене око њега окупљеним људима, оне носе у себи универзално и свевремено значење. Оне су упућене свакоме од нас, упозоравају нас, дају нам утјеху и буде наду и вјеру у Христово присуство у нашим животима.
Свевременост и савременост Христових ријечи препознајемо и у одломку из Јеванђеља које смо управо прочитали. Како чусмо, Господ показује два примјера понашања вјерних, њиховог тумачења, схватања Писма и Закона. Најприје књижевника говорећи: „Чувајте се књижевника, који радо иду у дугачким хаљинама, и воле поздраве на трговима, и прва мјеста по синагогама и зачеља на гозбама. Који једу куће удовичке и лажно се моле дуго; они ће још већма бити осуђени.“
Kњижевницима су у то вријеме називани образовани познаваци Закона и Светог писма. Они су због свог друштвеног положаја и образовања уживали велики углед међу Јеврејима. Управо њих и њихов однос према вјери и закону узима Христос за критику. Зашто баш књижевнике? Не због образовања и знања које су они стекли дугогодишњим радом. Такође не због њихове тежње за друштвеним угледом, кога су вјероватно многи од њих својим знањем и познавањем Светих књига и заслуживали. Проблем је болесно стање духа које Христос препознаје у њиховом понашању. Оно показује да их је савладао гријех самообмане, самољубља и славољубља. Када нам приоритет постане опсесија како ћемо да изгледамо у очима других, колико ће други да нам се диве због наше образованости, духовности, благочестивости, узалуд нам је онда све знање, познавање теологије, узалуд су нам молитве, читање светих отаца, посјећивање манастира, кићење наших домова мноштвом икона. Тада смо, како рече Апостол Павле, они „Који имају изглед побожности, а силе њезине [су] се одрекли.“
Одмах послије овог описа Христос упућује на један други примјер. Улазећи у древни Јерусалимски храм је, у оном дјелу гдје се остављају прилози, примјетио једну убогу удовицу. Бивајући Бог, Он познаје срца присутних и указа на то да сви присутни ,,ставише на дар Богу од сувишка својега“, а удовица ,,од сиротиње своје метну сву имовину своју што имаше.“ А то бјеху само двије лепте, два новчића. Одмах затим рече својим ученицима: ,,И заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију.“
Како најмање може да буде највише? Тако што удовица отварајући своје срце Богу вапећи за Њим, даје све што има Њему у прилог. Христос свјесно истиче њено дјело као примјер свима онима који га слиједе и који ће га слиједити. Господ нас овом поуком позива прије свега на смирење, јер смо ми, колико год ми материјално богати били, колико год успјешни, познати, признати, образовани, у познавању наше традиције велики, поредећи се са Њим сиромашни и убоги као ова удовица. Али истовремено нам Христос нуди наду. Јер ако смо ми свјесни „сиротиње своје“, несавршености, крхкости и слабости своје, и ако искрено из дубине срца свога завапимо за Нашим Творцем, за оним који нас позива себи, тада ће нам бити јасно да је сасвим природно да Њему принесемо и дамо наше највриједније дарове, оно што нас чини људима, па били они мали као двије удовичине лепте.
Зато приђите драга браћо и сестре, принесите дарове (лепте) милосрђа, миротворства, човјекољубља. Господ је дошао међу нас да нас окупи око себе, да нас љубављу исцјели и прими у наручје своје.
Радујте се! Амин.
Тонски запис бесједе:
Бесједа у недјељу о Блудном сину
Полако се примичемо дијелу црквене године кога називамо Велики или Часни пост. У црквеним службама се већ полако читају дјелови Светог писма, поју богослужбене пјесме које указују, подсјећају на суштину, смисао овог важног периода у годишњем циклусу црквеног живота. А важност и пуноћа Великог поста се пројављује у догађају за кога се Црква кроз њега припрема, догађају који осмишљава, возглављује, освјетљава постојање цјелокупне васељене, догађају Васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
Васкрсење Христово јесте средиште наше вјере у Бога који открива људима Истину о себи, истину о томе да је Он, како стоји у Писму, Онај који јесте, што значи да је Он постојање и сами Живот. Бог јесте Живот јер остварује своје постојање кроз Љубав, нераскидиву заједницу три Лица, Оца, Сина и Светога Духа. Он нам даље открива да је Творац, да је Стваралац, врхунски и ненадманшни Умјетник који ствара нешто што прије њега није постојало: Ствара свијет, цјелокупни космос, утискује у њега клицу постојања, удахњује живот разним створењима. А једно, посебно, биће обликује по своме лику, дајући му шансу, прилику да постоји на начин на који Он сам постоји.
Неизрециво великим и бесцјеним даром је Отац небески обдарио човјека: прије свега, самим животом и могућношћу да истниски уживамо у том дару, а то значи – да га преображавамо у смисао, у љубав, у знање. Ми имамо у себи ту способност да силом љубави оплемњујемо не само своју душу него и ближње и свијет којим смо окружени. Ми смо обдарени великим даром слободе да сами, својом вољом прихватимо позив Господњи да будемо Његови синови и кћери.
То назначење носимо у свом самом имену. Старословенкса ријеч человјек указује на сами смисао нашег постојања. Да смо ми бића, која челом својим, то јест свим својим умним и духовним снагама, тежимо ка вјечности, тј ка заједници са Богом.
Међутим, иако смо обдарени великим могућностима, ми ипак нисмо у стању да сами и само својим силама досегнемо вјечност. Потребна нам је рука помоћи, благодат Божијег присуства. И ми ту руку често одбијамо, желећи да сами, без Бога да нађемо и остваримо свој смисао живота. Тада крећемо да лутамо трагајући свијетом, трошећи своје дарове, трошећи свој живот, трошећи своје таленте, тражећи смисао тамо гдје га нема, и љубав тамо гдје не постоји. А то лутање се назива другом ријечју – блуђење. Блудити значи бити у сталном покрету, немиру, странпутици бесциљног кретања.
Управо о овом драматичном односу човјека према Богу говори дивна Христова прича о Блудном сину. Прича која осликава трагику човјековог живљења у свијету без Бога али и упућује на силу богочовјечанске Љубави. Ова прича је уткана у животопис сваког од нас. Свако од нас је у току свог живота је отишао у земљу далеку, удаљивши се од свога Оца небеског. Исувише често разбацујемо своје дарове, своје снаге, своје вријеме на ствари које мислимо да су битне, а нису. Лутамо овим свијетом препуном буке и површности, мислећи да постижемо нешто, да се крећемо ка неком циљу, а у ствари се удаљавамо од самих себе, бивајући све неспособнији да ступимо у искрен однос љубави са својим најближим и са Богом.
Али оно што нам Господ наш поручује овом причом је да увијек постоји нада. Чак и онда када се човјек налази на самом дну, које је дотакао изгубљени син. Чак и тада постоји шанса да се ухватимо за сламку спаса. Да препознамо стање пада, бесциљност и бесмисленост ситуације у којој се налазимо, да се сјетимо да у дому Оца нашег има свега у изобиљу и да кажемо у себи „Устаћу и поћи ћу…“
Звучи лако, а у ствари је тешко. Међутим, управо и само од тих једноствавних речи зависи све у нашем животу и у животу свијета који нас окружује. Јер те ријечи показују да смо схватили гдје је смисао нашег постојања и ко нас то љубећи у чежњи чека да се вратимо у његов загрљај. А овај пут преумљења се, драга браћо и сестре, назива покајање.
Покајање јесте пут повратка сваког изгубљеног сина, и сваке изгубљене кћери, своме дому који најприје почиње препознавањем и признањем да смо залутали гладни и изгубљени у туђини (земљи далекој) а завраша великим слављем због повратка у Очево наручје.
Кренимо сви заједно у сусрет Њему и у сусрет Васкрсењу Сина Његовог.
Амин.
Тонски запис бесједе:
