ВИКАРНИ ЕПИСКОП ЈОВАН, ЕПИСКОП ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ, ХИМЕЛСТИР

Исповест свештенства Епархије диселдорфске и немачке

У уторак, 21. марта 2023. године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру благословом Његовог Преосвештенства Епископа Диселдорфа и Немачке г. Григорија, одржана је исповест свештенства свих архијерејских намесништава Епархије. Након јутарњег богослужења, свештенике су исповедали протојереј-ставрофор Неђо Јањић, парох келнски и архијерејски заменик, и протојереј-ставрофор Драган Секулић, парох берлински.

Након завршене исповести у манастирској сали Епископ Григорије одржао је беседу на многе теме из живота једног хришћанина, нагласивши да се наш призив састоји у непрестаној будности кроз духовни рестарт далеко од сваке колотечине, инерције и рутине.

Одељак беседе Владике Григорија:

,,Након заразне болести која је учинила многе невоље, дошла је на ред друга пошаст а то је рат, рат међу нашом браћом хришћанима, који пријети да се прошири. У свим тим околностима ми можемо закључити да на те околности нисмо утицали, не можемо да утичемо, али можемо да утичемо на оно, како је говорио блаженопочивши Патријарх Павле, да утичемо на то како ћемо се ми усљед тих околности понашати. Једна околност која се стално мијења у овој Епархији, врло је важна и треба о њој да размишљамо и разговарамо, је околност доласка, боравка и одласка људи. Људи долазе, неки се задржавају а неки одлазе и то је сасвим природно. Још једна занимљива околност је наш осјећај да смо овдје гости, у туђој земљи, у туђој отаџбини, и да је наша отаџбина негдје другдје. Када ово кажем, не мислим на Цркву, јер гдје ми служимо – ту је и наша отаџбина, тамо гдје се молимо Богу – тамо је наша отаџбина, и гдје узносимо наше молитве, наше покајање и радовање, туге и жалости – ту је наша отаџбина. Поред тога нас увијек мори брига за нашом браћом, за нашом отаџбином, а у овом тренутку посебно за Косовом и Метохијом… нас хришћане мора увијек да краси оптимизам, ма каква патња и биједа нас срела. У том контексту хтио сам да са вама да подјелим своја духовна искуства. Ми се цијелог живота учимо, учимо се из живота а учимо се и из књига. Преда мном се налази једна књига која носи интересантан наслов Рестарт. Књигу је написао један свештеник из Одесе, из Украјинске православне цркве, Вјачеслав Рубски. Одавно нисам прочитао тако добру књигу. Рубски предлаже да људи увијек и изнова рестартују своје виђење Цркве, Бога, духовности итд.  Када сам ове године држао предавања у Америци пред нашим епископима, свештеницима и вјерним народом, неколико свештеника рекло ми је у повјерењу како им се након предавања и промишљања о изложеним темама поново вратила воља да свештенодејствују као некада. Због чега нам је неопходан рестарт? Има једна опасна ствар када је у питању било шта у животу, било да је то посао, професија, брак, породица, Црква, служба, а то је опасност од пада у колотечину. Колотечина и инерција су најопаснија стања која могу човјека да обузму. Човјек који механички, са великим самопоуздањем, вози бицикл вјероватно ће погинути на њему. Ако не чинимо ништа механички, ако се држимо у будности, ако смо свјесни опасности онда нећемо лакомислено настрадати или погинути. Мени је једном приликом рекао блажене успомене Владика Атанасије ти лијепо служиш Свету Литургију, али се бојим да си то почео да радиш рутински. За мене је то, у том тренутку, била велика увреда. Касније сам схватио значење и тежину ових ријечи. Другом приликом Владика ми је рекао како никада у животу није идентично одслужио Литургију, никада на исти начин, никада са истим ентузијазмом, никада са истим потезима, зато што је важно да се сваки пут пројави креативност а не рутина. Зашто не рутина? Рутина значи да ти себе не уносиш, да се не уносиш душом, духом, тијелом, умом, јер код таквих људи видиш да је богослужење једна нова стварност. Ако смо свештеници, било да смо то јуче постали или прије неколико година, ми треба да будемо свештеници до посљедњег свога даха, док можемо да ходамо, док можемо да чинимо, док можемо да говоримо, нико нам не смије и неће забранити да служимо божанску службу и да проповједамо…”