Мајка
Премда ништа не може да учини, нити је својим ногама у стању да приђе мајци, дијете се ипак, тражећи је, окреће, зове је и плаче. И мајка се најзад сажали на њега. Њој је мило што је дијете тражи са напором и плачем. Пошто оно не може да јој приђе, мајка сама, побуђена љубављу према њему због његовог дугог тражења, прилази му, и са великом њежношћу узима га, милује и храни. Исто чини и Човјекољубиви Бог са душом која Му прилази и тражи Га.
Свети Макарије Велики
„Поноћ је прошла, већ су Материце, Господе благи, исциједише ми се очи!“, уздахну једна мајка, држећи у рукама, у полутами задимљене избе, избледјелу икону Мајке Божије. Избледјелу од уздаха и ишчекивања. Окупану надањем. „Хоће ли макар ове недјеље доћи? Татјана моја. Моја Таша?“ Глуша се надви над уморном мајком, бол попусти срце, надање ишчезе у сутон. Вјетар однесе молитве.
…
За мајку, биће најсличније Богу, велики Јесењин казује: „Ты жива ещё, моя старушка? Жив и я. Привет тебе, привет! Пусть струится над твоей избушкой. Тот вечерний несказанный свет.“ Управо тако. Своје битисање види у битисању мајке, истовремено поимајући њену улогу и првобитно назначење. И то, с разлогом. Ако бисмо се дубље загледали у тајну мајке, примјетили бисмо да она, заиста, суштински највише наликује Богу, што нас одводи прилично далеко од пуког поређења. Моћ креације, стварања, постања, Господ је додијелио управо жени. Отуда, свако рођење, представља поновно стварање свијета. Уникалну креацију човјековог макрокосмоса.
Мајка постаје Витлејем, али – истовремено мајка постаје и Голгота, јер свако рађање јесте својеврсна Голгота у чијој се сјени рађа нови Адам сијајуђи јединственом свјетлошћу Васкрсења. Рођењем Христовим материнска утроба је постала и остала радионица не само пролазног живота, него и дародавка вјечнога живота. Зато је пјесник с правом назвао срце сваке мајке – срцем Богомајке.
Важност мајке је многокрако апострофирана у светом Писму. Осврнућемо се на два случаја. Најприје у Старом завјету, свима позаната реченица улази у Декалог: „Поштуј оца свога и матер своју… (2 Мојс. 20, 12)“. У Новом завјету Христос на Крсту, у најстаршнијим мукама брине се и стара о својој мајци, обраћајући се светом Јовану Богослову ријечима: „Жено, ето ти сина; сине, ето ти мајке“ (Јн. 19,26).
Почевши од зачећа, благословеног, илити „другог“ стања, рађања, одгајања, васпитавања – мајка јесте и остаје скинија. Живи чертог – двор божанске премудрости. На архангелове ријечи да ће родити сина, Богородица кличе: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме!“ Дару могућности ношења и рађања живота, жена одговара уздарјем. Самим животом. Новим. И својим.
Потрошачко друштво и new age цивилизација су одредили да, о парадокса!, дан жена буде Осми март. Притом, свагда наоштрених мачева кидише се на људе који не придају значај томе датуму. Изоловавши овај, један једини дан у години, изобличен празник мајке и жене стављен је на осу стагнације. А уствари: сваки наш рођендан Крсна је слава на којој се невидљиво кандило спушта и сија пред мајком. Свака недјеља, свако Васкрсење је дан жене и мајке, сваки Васкрс, сваки Божић, свака Литургија оживљујући и оприсутњујући изнова и изнова велику драму Божијег домостроја, уједно и посве природно, оживљује и празнује значај рођења и рађања. Значај жене. Значај мајке.
…
Ноћ се измаче, устукну сванућу. Запјева пијетао. Мјесечев диск замаче. Исток сазрје. Засијаше још једне Материце као предпразник надумног витлејемског материнства. И премда је мраз заковао вријеме и успорио надање, зачу се лавеж пса. Његов глас распори тишину. Зашкрипје капија. Јава се зби. Ћера се појави. Достигле су је молитве уплакане мајке. Молитве свештене утробе.