Цар Константин, Свети и равноапостолни рођен је у граду Наису, данашњем Нишу око двјеста и седамдесет година послије оваплоћења Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Отприлике исто толико година прошло је од чувеног разговора Спаситеља Исуса са женом Самарјанком и оснивањем Константинопоља (303 г).
Ове године, да ли због пошасти свијета вирусом ком дадоше име ,,Корона“ (не желећи да дискутујем о Корони), или због година живота, јеванђелска прича о сусрету Христа са женом Самарјанком ,,погодила“ ме као никада раније.
И прије ове пете недјеље по Васкрсу размишљао сам о сусрету код Јаковљевог студенца, а ево, утисци су јаки и пред вечерњом молитвом уочи прослављања Светог цара Константина и царице Јелене. У рано прошлонедјељно јутро написао сам једну бесједу на тему сусрета код Јаковљевог студенца, желећи да позовем вјерне и сумњичаве у капели Св. Луке да приђемо и сви заједно поклонимо се и припаднемо Христу.
Нове мисли се роје. И просто као да сам био ,,тамо“ и ,,тада“ (не маштајући), а и имао сам благослов да будем у Светој земљи 2016. године и напијем се воде у Наблусу – Сихему са Јаковљевог студенца који се сада налази испод олтарског дијела импресивног православног храма у овом граду.
Сада, ове 2021. године пред прославу Светог цара Константина служењем Свете Литургије, покушаћу да направим неку врсту поређења између Цара и Самарјанке.
Константин је побједио свог такмаца цара Максенција и то тако што је прихватио знак ХР – Христа је прихватио и побједио. Жена Самарјанка прихватила је Христа и неустрашиво кренула у побједу себе и сличних јој комшија. Цар Константин 313. године издаје Милански едикт – којим даје слободу хришћанима. Жена Самарјанка, лучоноша Свјетлости јеванђелске, позива свој град и суграђане на ослобођење од старог робовања греху и на слободу која се стиче поклоњењем Цару над царевима Христу, Сину Божијем. Цар Константин оснивач Константинопоља гради темељ моћном царству хришћанском које је извор цивилизације свијета. Жена Самарјанка својим покајањем саучествује на врхунски начин у уздизању славе Божије, зидању Цркве Господње која постоји заувијек. Константин одушевљено прима печат ХР на своје срце и постаје Свет и равноапостолан. Самарјанка срчано рече: ,,Видим, ти си Пророк!“ и постаје Света и равноапостолна и великомученица.
Константин је високог рода и највишег статуса земаљског.
Самарјанка је ниског рода и најнижег статуса земаљског.
Константин је високоморалан и високообразован.
Самарјанка је ниског морала и без образовања.
И цар и просјак,
и господар и слуга,
и Јевреј и Грк
и праведник и грешница,
сви ми, како ономад тако и сада:
Сви смо једно у Христу!
Нема више Грка ни Јевреја, ни роба ни господара!
Нема више Руса и Американца, ни Јевреја и Иранца!
Нема више Србина и Хрвата, ни Грка и Албанца!
Цар Константин и жена Самарјанка су једно у Христу! Покајани и благословени дјелима равноапостолним. Свети Цар Константин и царица Јелена су и пронашли часни крст на којем је био распет Христос. А жена Самарјанка која се звала Фотина – на српском језику Свјетлана, покајањем се потпуно предала Господу и постала жена Свјетлости Христове, свједок вавијек! Пострадала је као великомученица свједочећи, прво свом граду, па онда и свим другим градовима гдје ју је водио Дух Господњи, да је Исус Христос Спаситељ рода људског и творевине.
Упоређујући цара Константина и жену Самарјанку, упоредимо себе једни са другима. И не узносимо се над било ким, јер нас све скупа Господ избави.
Сви народи кличите и славите Господа! Који нас преведе преко мртвог мора и избави пустињске жеге.
Који нас Собом храни и пита.
Све!
Без разлике!
И предсједнике и паоре,
и научнике и необразоване,
и зле и добре.
Баш као богатог цара и сиромашну Самарјанку.
Богат је онај ко има Бога у себи (Св. Николај Жички).
Зато, сада прихватимо Христа као цар Константин и именом Господњим прво побједимо себе! Напијмо се ,,воде од које више не жедни“, као жена Самарјанка и свједочимо свијету да је Исус Христос Свјетлост свијету, коју тама не обузе. Свјетлост васкрсна и радосна која радости срце и душе и причашћује нас Царству Свете Тројице.
Свештеник Симон Туркић