U četvrtak 02. juna 2022. godine Svetom arhijerejskom Liturgijom u Sabornom diseldorfskom hramu proslavljen je praznik Vaznesenja Gospoda – Spasovdan. Liturgiju su služili Njegovo Preosveštenstvo Episkop Diseldorfa i Nemačke G. Grigorije, Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski G. Jovan uz sasluženje sveštenstva i vernog naroda. Prazničnu besedu održao je Vladika Jovan.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Draga braćo i sestre, od Hristovog vaznesenja na nebesa do danas, hrišćani i Crkva Božija čekaju Njegov Drugi i slavni dolazak. Mi verujemo da kao što se Gospod vazneo na nebo od svojih svetih učenika i apostola da će tako, jednog dana, na svršetku istorije doći ponovo među sve nas i konstituisati večno i buduće carstvo Božije. Hristos je za nas učinio sve kako bi nam povratio dostojanstvo ljudskosti, dostojanstvo čovečnosti, a to je dostojanstvo slobode i ljubavi. Svi smo mi pozvani i prizvani na podvig oboženja, na podvig prožimanja blagodaću Božijom, kako bismo postali onakvi ljudi za kakve nas je Bog naznačio i kako bi živeli onakvim životom na kakav nas je Gospod Bog prizvao. Hristos kada je vaskrsao iz mrtvih četrdeset dana se javljao svojim učenicima i drugim ljudima. Svi oni su imali iskustvo Njega ne kao duhovnog biće nego kao Vaskrslog u telu, u telu u kome je On sa njima živeo. Prvo su se čudili kako je moguće da On nakon vaskrsenja ima telo. Hristos im je to potvrdio takom što je pokazao rane na Svom telu i tražio da jede med i ribu, po svedočanstvu Jevanđelja. Nakon toga se vazneo na nebesa. Ovo Njegovo vaznesenje na nebesa za nas do danas ostaje zagonetka i možemo se pitati šta nam je ostavio kao glavni i osnovni zadatak za period između Njegovog vaznesenja na nebo i Drugog i slavnog dolaska koji nam je obećao. Ostavio nam je, draga braćo i sestre, kao zadatak da Ga neprestano tražimo, pronalazimo i vidimo u drugom čoveku. U Svetim Jevanđeljima Gospod Isus Hristos Sebe poistovećuje sa svim ljudima a naročito sa onima koji su poniženi i odbačeni. Ta se jevanđeoska maksima prenela i na ranohrišćanske oce, podvižnike i pustinjake koji su govorili kada videh svoga brata, tada videh Hrista. I mi smo svi pozvani, bez obzira na naše nedostatke i nemogućnosti, da uvek u svome srcu čuvamo ovu maksimu kako bismo mogli da poznamo našeg Gospod Isusa Hrista i kako bismo mogli da stanemo sa Njegove desne strane o Njegovom Drugom i slavom dolasku. Pozvani smo da živimo takvim životom i da u svakom čoveku vidimo Samoga Hrista Vaskrslog iz mrtvih i oslobođenog od svega onoga što čoveka okiva i sputava da bude istinski čovek, čovek koji živi onim prizvanjem i onim darovima koje mu je Bog dao. Uvek slavimo ovaj i sve duge velike događaje na Svetoj Liturgiji, jer Liturgija jeste izobraženje celokupnog domostroja spasenja. Kao što znamo iz Jevanđelja i iz iskustva Crkve pored našeg života i podviga, nastrojenja srca, mogućnosti da se kajemo s obzirom na naše uviđanje koliko smo daleko na šta nas je Gospod prizvao, mi smo pozvani da zajedno sa svetim Gospodnjim učenicima i apostolima lomimo hleb i pijemo iz iste čaše i da u tom lomljenju hleba i pijenju iz iste čaše u Svetoj tajni evharistije spoznajemo Hrista neposrednije i bliže nego u bilo kom drugom aspektu iskustva našeg verskog života . Neka bi Gospoda dao da stalno čuvamo u srcima Njegovo ohrabrenje i Njegovo obećanje o Drugom i slavom dolasku i da Ga stalno istinski, otvorenog srca prizivamo, i dok On ne dođe da Njegovo prisustvo i Njegovu ljubav uvek gledamo u svakom čoveku koga srećemo jer će se Gospod o Svom dolasku i otkriti kao mnogi, kao Onaj koji nam se u životu oktrivao, javljao i davao Svoje darove kroz mnoštvo raznih ljudi čiju ljubav treba da primimo u našoj pripremi spoznanja Vaskrslog Gospoda koji će ponovo doći, amin.
