Intervju za portal KoSSev
Kao najmlađi episkop Srpske Pravoslavne Crkve, pitao je ’98 patrijarha Pavla: Šta će biti sa Kosovom i dobio, priznaje, neočekivani odgovor. Neće se pitati Srbija, nego trenutno najjači na svetu. Potom mu je uz priču o junaku Ibarskog Kolašina Vukajlu Božoviću, kazao: „Gde su nam danas takvi ljudi?“. Nije ih bilo na vidiku. Ima li ih danas?
„Oni koji nisu uspeli da do sada normalizuju život na Kosovu i Metohiji neće to uspeti ni sada, niti u budućnosti, ma o čemu se oni formalno dogovorili ili dogovarali. A to je ono što me kao čoveka najviše boli“, kazao je u ekskluzivnom intervjuu za KoSSev vladika diseldorfsko-nemački Grigorije.
Intervju sa vladikom diseldorfsko-nemačkim Grigorijem vođen je pisanim putem, u periodu obeležavanja godišnjice martovskog nasilja i postizanja sporazuma u Ohridu.
Veliki problemi zahtevaju velike ljude koji će ih rešavati
Gde se srpski narod nalazi danas? Gde Srbija treba da bude? Da li su ispravna gledanja, ali i zahtevi – „Srbija na istoku“, „Srbija na zapadu“? I koliko u ovakvoj kategorizaciji dominira vrednosno određenje, a koliko geopolitičko?
Ispričaću Vam nešto što naizgled nema veze s Vašim pitanjem, mada implicitno i te kako ima. Sećam se jednog razgovora s patrijarhom Pavlom, koji je za mene bio iznenađujući. Taj razgovor dogodio se davne 1998. godine, kada mi je, na moje pitanje šta će biti s Kosovom, dao potpuno neočekivan odgovor. Odgovor je, otprilike, glasio da se o tome neće pitati Srbija, nego oni koji su trenutno najjači na svetu. A to su, u tom trenutku, bile SAD. Potom mi je ispričao priču o jednom veličanstvenom čoveku, svešteniku koji je bio otac čuvenog Grigorija Božovića. Na kraju me je upitao: „Gde su nam danas takvi ljudi?“. Patrijarhu je, dakle, bilo jasno da veliki problemi zahtevaju velike ljude koji će ih rešavati. A njih nije bilo na vidiku.
Oni koji do sada nisu normalizovali život na Kosovu neće uspeti ni sada
Šta su se prema Vašem mišljenju dogovorili Vučić i Kurti u Ohridu?
Da ispune francusko-nemački predlog spomenutog sporazuma, od prve do poslednje tačke. Zašto se čudite ishodu čitave situacije? Sve je na takav ishod ukazivalo još mnogo ranije. Zapravo, ja se čudim svima koji su sada iznenađeni takvim ishodom.
Šta biste poručili glavnim pregovaračima? Šta biste od pregovarača zahtevali za SPC na Kosovu i Metohiji? Kako biste ubedili Kurtija da prihvati Vaše predloge?
Upravo ste mi postavili pitanje na koje ne znam odgovor. Ali ako bih imao priliku da nekoga ubeđujem, onda bih ljudima govorio pre svega o njihovoj i o našoj odgovornosti za žive ljude, te o tome da – ukoliko nema slobode i istinskog suživota među ljudima – nikakav administrativni dogovor neće doneti dobro.
„Kada bismo bili iskreni do kraja, onda bismo mogli reći da oni koji nisu uspeli da do sada normalizuju život na prostoru Kosova i Metohije – neće to uspeti ni sada, niti u budućnosti, ma o čemu se oni formalno dogovorili ili dogovarali. A to je ono što me kao čoveka najviše boli“.
Nadam se da ćemo na saboru razgovarati o Sporazumu, voleo bih da bude što pre
Kakav je Vaš stav prema spomenutom dokumentu, sada već poznatom kao „Sporazum za put o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije“? Mislim na Vaš lični stav, ali i stav SPC, ako kao takav postoji?
Naravno da samo mogu da prenesem svoj lični stav, ali ja sam episkop u Crkvi i, prema tome, moj lični stav nosi određenu odgovornost. U ovom trenutku, koliko sam čitao, slušao i raspitivao se o tom sporazumu, mogao bih govoriti ipak samo na intuitivnom planu. Iako lično pridajem mnogo značaja intuiciji, funkcija koju obavljam u Crkvi nalaže mi da budem iznad intuicije. Ta funkcija mi nalaže da ćutim dok saborno, svi episkopi zajedno, ne budemo o tome razgovarali, a nadam se da ćemo razgovarati. I voleo bih da to bude što pre.
Zbog velikog poštovanja prema Vama i Vašoj borbi za istinu na Kosovu i Metohiji, mogu Vam reći kako se intuitivno osećam: jednostavno imam duboku zabrinutost, ali kao hrišćanin nisam očajan. I voleo bih da zabrinutost i istovremeno svoju nadu mogu deliti sa Srbima koji danas žive na Kosovu i Metohiji. Veoma bih voleo i da imam priliku da razgovaram sa Albancima, običnim ljudima, kao i s njihovim verskim liderima, jer duboko verujem da je za svakog normalnog čoveka miran i dostojanstven suživot na prvom mestu, da je on iznad svakog sukoba, netrpeljivosti i mržnje.
Umesto normalizacije odnosa, prvo su sklapani ugovori koji je ne garantuju
Crkva ne priznaje nezavisnost Kosova. Albanci na Kosovu ne prihvataju ništa drugo osim nezavisnosti. Štaviše, izgrađena je posle dve decenije stvarnosti u kojoj, usuđujem se da primetim glasno, svaki Albanac nema nikakvu dilemu da živi u nezavisnoj zemlji, ili barem nezavisnom državnom sistemu u odnosu na Srbiju. Posebno Srbiju sagledavaju kao arheneprijatelja, kao krivca za sve svoje nedaće. Ono što je za Srbe „dželat“, za Albance je „žrtva“, „srpska žrtva“ pak, kod Albanaca je „srpski dželat“. Kako pomiriti ovakve dve realnosti? Ako Srbija ne priznaje Kosovo, a Albanci ni u noćnoj mori ne pomišljaju na reintegraciju u srpsko društvo, gde kao Srbin vidite rešenje?
Rešenje vidim u iskrenom razgovoru između Srba i Albanaca i u traženju pomoći od svih pametnih ljudi koji taj razgovor mogu učiniti ljudskim i plemenitim. Bilo bi dobro da dogovor Srba i Albanaca bude u duhu onih najboljih dogovora koji su u Evropi prekidali dugotrajna neprijateljstva i ratove (zanimljiv je, u tom smislu, nemačko-nemački dogovor), ali ne bi bilo dobro da to bude neuspela imitacija tih uspešnih sporazuma, koja bi mogla da otvori dublje probleme. Međutim, meni se čini da ljudi u ovom svetu stvari često obrnu naopako.
„Zar nije trebalo prvo raditi na normalizaciji odnosa, a ne prvo sklapati ugovore koji, ionako, ne garantuju tu normalizaciju? To je kao kada bi mladića i devojku koji se mrze neko primorao da se venčaju. Kako bi se oni povodom tog prisilnog bračnog sporazuma osećali i ponašali? A logično bi bilo da se njih dvoje prvo zbliže i zavole, pa tek onda da se obavežu bračnim ugovorom“.
Sile Stefana Dečanskog i Jovana Šangajskog i kvarovi ljudskih duša
U petak se navršilo 19 godina od martovskog pogroma Srba na KiM. Šta je to što je tokom ovih 19 godina trebalo da se uradi, a nije? Šta biste poručili počinocima ovog zločina, a šta Srbima na Kosovu?
Dopustite mi da se prisetim trenutka kada sam, pre 19 godina, čuo za pogrom. Nalazio sam se u Americi, pored moštiju Svetog Jovana Šangajskog u San Francisku. Prvo čega sam se setio u tom trenutku bile su mošti Svetog Stefana Dečanskog. Sva moja nada bila je položena u njega i u njegovo prebivanje na Kosovu. Znate, kada zapadnete u beznađe, onda Vam dolaze takve slike koje su, valjda, plod iskustva vere. A potom je krenula i neka vrsta aktivne borbe da se spase što se spasti može iz pozicije u kojoj smo se tada nalazili. Svi mi u Crkvi, pored toga što smo okrenuli svoje oči i molitve ka Bogu i Svetom Stefanu Dečanskom, shvatili smo da moramo da delujemo proaktivno kod onih faktora koji mogu da utiču na situaciju.
Velika uloga vladike Irineja (Dobrijevića)
U tom trenutku, potonji vladika raško-prizrenski Teodosije i ja zatekli smo se u Americi, kao deo zvanične delegacije SPC, sa zadatkom da pred uglednim zvaničnicima SAD svedočimo upravo o teškom položaju našeg naroda i Crkve na KiM. Zamolili smo današnjeg vladiku istočnoameričkog, Irineja Dobrijevića, da učini sve što je u njegovoj moći kako bi poruke iz Vašingtona i Njujorka što pre stigle do snaga koje su jedine mogle zaustaviti albanski pogrom, a to su bile NATO snage na Kosovu. Ne žaleći ni truda ni snage i pokazujući – kao i mnogo puta do tada – izvanredno rodoljublje, otac Irinej Dobrijević uspeo je, zahvaljujući neverovatnoj upornosti i ličnim kontaktima, izdejstvovati kod nadležnih da tu suludu akciju zaustave.
Ne mogu da poverujem da je od tada proteklo 19 godina, a da mnogi nisu uspeli izvući pouku da bezumlje, rušenje, ubijanje i mržnja ne vode nikuda. Ipak, velika stvar je barem to da se takvo nešto nije ponovilo za sve ove godine.
Međutim, ipak ostaje gorak ukus da za ovih 19 godina nismo bili sposobni da pređemo iz stanja neprijateljstva i nepoverenja makar u stanje tolerancije. Šta je trebalo učiniti? Bilo bi pretenciozno bilo šta drugo reći osim onoga u šta duboko verujem: trebalo je dan i noć razgovarati, pre svega komšija s komšijom, čovek s čovekom, sveštenici svih konfesija jedni s drugima. Jednostavno, razgovarati i dogovaranjem rešavati probleme zajedno, jer nas sve koji živimo pod istim nebom i na istom komadu zemlje oni jednako pogađaju.
Tokom trodnevnog nasilja zapaljene su 32 drevne crkve i manastiri. U Beogradu i Nišu zapaljene su dve džamije, među njima i Bajrakli džamija. Koji se to ‘kvar’ desi u jednom društvu pa ono digne ruku na svetinje? Gde je zapelo? Gde smo se kao društva zaglavili?
Taj, kako kažete, „kvar“ ili problem, nastaje onda kada s neobičnom pažnjom i usredsređenošću gledamo samo na „kvarove“ drugih, a ne na svoje sopstvene. A trebalo bi da svako prvenstveno spozna i sagleda samoga sebe. Ima jedna poznata Hristova reč Svetog Pisma koja bi mogla da nam pomogne u razumevanju tog „kvara“, a koja kaže: „Zašto vidiš trun u oka brata svoga, a brvno u oku svome ne vidiš?“
Ni lepših, ni časnijih, ni težih cipela od onih u kojima Kosovom hoda vladika raško-prizrenski
Zamislite hipotetički da ste ovih proteklih 19 godina umesto na čelu zahumsko hercegovačke, a potom i diseldorfsko-nemačke Eparhije, bili na čelu raško-prizrenske – u cipelama Vladike Teodosija i njegovog prethodnika, vladike Artemija. Čemu biste učili verni srpski narod? Sa druge strane, čemu biste posavetovali Albance da se više nikad ne ponovi 17. Mart?
Što se mene tiče, nije bilo ni lepših, ni časnijih, ali ni težih cipela proteklih 19 godina, a usuđujem se reći – ni proteklih vekova. Mislim da bih se nalazio u istim dilemama kao i oni i da bih bio, isto kao i oni, razapet između toga da budem crkveni pastir ili svetovni vođa. A to znači da bih morao stalno da biram između toga da brinem o laosu, tj. vernom narodu koji dolazi na službe i moli se Bogu, ili pak o etnosu, tj. o etničkoj grupi kojoj pripadam.
Zašto je takva pozicija izuzetno teška? A bila bi teška i svakom drugom na njihovom mestu! Kada neko kao episkop predvodi crkveni laos, on zna šta su njegove ingerencije i prava, to jest moli se, služi službu, propoveda mu itd. Ali kada bi se taj neko ujedno našao i na čelu etnosa, onda bi – zapravo – prekoračio ingerencije koje su mu rukopoloženjem date i moglo bi se desiti da, recimo, povede rat, što je nedopustivo. Da ne naglašavam da se može postaviti legitimno pitanje otkud episkopu ovlašćenja da predvodi etnos ili narod u etničkom smislu ili čak narod u smislu nacije?
Čini mi se da je vladika Artemije u nekim trenucima stajao pred narodom kao etnarh (vođa naroda prim.red), ali etnarh kojeg niko nije priznao za takvoga, jer su političari sa svih strana uvek smatrali da je to isključivo njihova pozicija. Imam utisak da se vladika Teodosije, poučen tim gorkim iskustvima, više opredeljuje da bude isključivo crkveni „knez“, da bude onaj koji se brine za klir i verni narod koji je preostao na Kosovu. Iskreno, mislim da su obojica kao episkopi dali svoj maksimum i da možemo biti zahvalni za sve što su uradili, a uradili su mnogo toga dobroga. I svakako da se ne usuđujem ni pomisliti da bih ja uradio nešto bolje na njihovom mestu.
Poznajući sebe, nisam siguran kako bih se lično opredelio u takvoj situaciji. S današnjom pameću i iskustvom, učio bih verne ljude na Kosovu da se ne uzdaju ni u koga drugog osim u Boga i u svoje ruke. Da se međusobno slažu što je najbolje moguće i da se uzdaju u sebe. Kao i to da im, pored njih samih, niko nije preči od njihovih komšija, Albanaca, sa kojima treba da razviju najbolje moguće odnose, iako su te komšije, nažalost, u poslednje vreme neprijateljski nastrojene. A takođe i da iskreno porazmisle ima li u tom neprijateljstvu i njihovog udela.
U toku je Vaskršnji post. Koja je Vaša poruka vernicima na Kosovu?
Poručio bih im da nas – time što su još uvek na Kosovu – čine ponosnim, te da, ukoliko mi budemo istinski vernici, nikada neće biti ostavljeni sami u svojoj borbi za normalan život, niti u trpljenju koje u poslednje vreme zbog toga podnose.
Hvala što ste govorili za KoSSev.
Autor: Tatjana Lazarević