У уторак, 6. августа 2024. године, на празник Светих мученика пребиловачких, Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Васкрсења Христовог у Пребиловцима уз саслужење Архиепископа михаловско-кошицког г. Георија (Православна Црква Чешке и Словачке); Архиепископа диселдорфско-берлинског и Митрополита немачког г. Григорија; Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија; Епископа будимљанско-никшићког г. Методија; Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и свештенства.
Након прочитаног јеванђелског одељка, Митрополит немачки Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„Бог је наш огањ који спаљује“, поручује нам ријеч апостолска (Јев 12, 29). А с ватром се не треба играти, једна је од првих ствари којој одговорни родитељи уче своју дјецу. Мученике славити недостојно исто је што и играти се са огњем. Стога и данас треба да схватимо озбиљно молбу коју садржи химнографија готово сваког црквеног празника, а то је да се покажемо достојни празника који прослављамо.
Шта значи бити достојан прослављања мученичког спомена? Одговор је једноставан: бити достојан значи слиједити пут на који су мученици својим подвигом указали. Зато треба и данас да се подсјетимо онога што често заборављамо: слиједити мученике не значи нужно подносити муке, јер мученици нису свети због мука које су поднијели, већ због свједочанства које су тим подношењем учинили. Грчка ријеч μάρτυς, коју преводимо ријечју мученик, прије свега значи свједок, онај чије је свједочење толико убједљиво да постаје критеријум истине те да му се не може одољети. А нема убједљивијег свједочанства од оног које је дато и потврђено животом. Мученици су, тако, својим давањем живота посвједочили да постоји нешто и од живота претежније, а то је оно што животу даје смисао и без чега он не вреди живљења.
А једино што животу даје смисао, уколико смо хришћани, то је Бог и његово дејство у нама које се пројављује кроз врлине, односно кроз сљедовање његовим спасоносним ријечима. И једно и друго, и Бог и творење његових замисли, у Новом Завјету зове се љубав. А ако је та љубав савршена, то се, према ријечима самога Господа, огледа у љубави према непријатељима, јер је таква љубав једина која је боголика. Ако неко у ово сумња а сматра се хришћанином, нека само погледа у крст који носи око врата или који гледа кад год оде у цркву или прође поред ње и сјети се шта је онај који на њему распет рекао Оцу за своје злочинитеље.
Нема ту, браћо и сестре, никакве патетике, нити је љубав према непријатељима било какво самозаваравање. Нажалост, данас многи који себе зову хришћанима ову врлину над врлинама изругују називајући је некаквим „љубичастим хришћанством“. У свом непознавању Христа љуто се варају: љубав према непријатељу је у ствари подвиг, и то озбиљнији од сваког другог, јер значи стремљење да се вољно и разумно поступа супротно импулсима, емоцијама и страстима. Љубити непријатеље значи не пристајати на злочин, не пристајати на погубну и демонску логику која умножење зла кроз освету назива правдом.
Зато славити мученике достојно овдје и данас и не играти се са божанским огњем значи прије свега позивати на мир и свједочити тај мир, а правог мира нема без двије ствари: покајања и праштања. И то тим редослиједом. Покајања за зло које смо сами учинили, па чак и за оно које су други учинили у наше име, и опраштања за зло које је нама или нашим ближњима учињено. При том, и једно и друго мора бити безусловно.
Ето толико, ни мање ни више. А „што је више од тога“, каже Јеванђеље, „од злога [= сатане] је“ (Мт 5, 37).
