У данашњем читању Светог јеванђеља смо чули како се Христос изнова дотиче теме праве вјере, тј. питања шта значи имати вјеру у Бога. У Светим јеванђељима је забиљежено више догађаја, сусрета у којима се Господ Христос суочава са свештеницима, познаваоцима и тумачима Светог писма и Закона Божијег, образованим људима који су свој живот посветили изучавању, објашњавању и чувању ријечи Божије и слова Њеоговог закона записаних у Светим књигама. И увијек је приликом разговора са њима долазио до изражаја скоро један те исти проблем – то да управо ти посвећени, образовани и од заједнице изабрани људи, и поред изврсног познавања слова Закона Божијег, богослужења и обреда које су годинама служили у славу Његову нису могли да препознају да је Исус Назарећанин Син Божији, уствари тај дугоочекивани Месија, Спаситељ Израиља, цијелог рода људског и свијета.
Свети Апостол Марко, како смо данас из читања одјељка из његовог Јеванђеља могли да сазнамо, такође описује један сусрет Господа са такозваним књижевницима, тј. тумачима Закона Божијег. У описаној сцени ми видимо да је Господ стигао у Капернаум и да је мноштво народа нагрнило да га види и чује ријеч Његову. Већ се по земљи јудејској прочула вијест о великом Пророку, Учитељу који доноси благу ријеч утјехе и наде свима, који чини чуда и исцјељује болесне. Тако овдје видимо како су неки уз велики труд и напор успјели кроз кров једне куће, у којој је Господ Христос проповјерао, да унесу на носилима једног тешко болесног човјека, а све то због његове наде и вјере у то да ће му сусрет са Оним кога је у дубини свога срца препознао донијети двије ствари – ослобођење од гријехова и исцјељење од тешке болести. И Исус видјевши вјеру њихову, рече одузетоме: Синко, опраштају ти се гријеси твоји! (Мк. 2,5)
Даље сазнајемо да су у истој просторији већ сједили књижевници, односно тумачи Писма и Закона Божијег, и видимо да су они били саблажњени Исусовим ријечима и да су га у срцу своме одмах осудили . Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога? (Мк 2,7)
Јасно је да овим људима нису ни ријечи Христове проповједи, ни Његово познавање Светог Писма, ни исјељења и чуда која је чинио биле битније од чињенице да је Он у том тренутку изговорио ријечи које су формално гледајући значиле хулу на Бога због које би Он по закону требао да буде осуђен на смрт каменовањем.
И овјде се сусрећемо с тим збуњујућим питањем: како неко ко је године свога живота посветио изучавању Светих књига, коме је служба била да ријечи Светог писма тумачи на прави начин не би ли вјерном народу помогао у чувању праве вјере могао да стане пред Господа и да у Њему види ништа друго до једног богохулника?
Христос, пошто јесте Бог, препознаје мисли њихове, зна за њихову сумњу и зна да је њихово срце хладно. И то јесте главни и основни проблем који спријечава како те књижевнике, тако и остале људе празна, хладна срца да дођу до познања Бога.
Богочовјек Христос Духом познаје срца сваког од нас. Њему су познате тајне нашег бића јер је ту, уз нас од самога почетка нашег постојања. Он нас непрестано позива и у својој савршеној смирености чека да отворимо нашу душу Њему, да му се обратимо, да се у благодати преумимо.
И одговор на овај позив Божији открива истински смисао поста, као помоћног средства на нашем путу сабирања, обнављања и стицања врлина не би ли поново освјестили у себи ону вриједност која нас и чини људима – не би ли поново научили да волимо.
Немање љубави је оно што је удаљило ове несрећне књижевнике од познања Христа, недостатак љубави удаљава од Бога сваког од нас.
Зато драга браћо и сестре, наставите да се борите за људскост, боголикост која лежи у сваком од нас. Не дозволите да вас, попут књижевника из данашње приче, обузме и преоптерети хладни дух ситничавости и формализма. Не губите снагу у бесплодном и бесмисленом оптерећивању тиме колико капи уља има у храни коју спремамо, да ли у намирницама које купујемо има трагова животињског поријекла, јер узалуд нам је сав тај труд ако и даље осуђујемо брата и сестру своје, ако нас и даље разједа завист, хара похлепа, ако смо глуви и слијепи на несрећу и страдање другог.
Тражимо и ми, попут одузетога, Бога свога са надом у коначни сусрет са Њим и вјером да, када Га коначно препознамо у срцу своме, Он и нама каже Синко (или кћери), опраштају ти се гријеси твоји! Устани, ослободи се одра свих својих оптерећења и ходи. (Мк. 2.11) Ходи ка мени.