Јер нам се роди дијете, син нам се даде,
којему је власт на рамену, и име ће му бити:
дивни, савјетник, Бог силни,
отац вјечни, кнез мира!
(Исаија 9,6)
Овим ријечима велики и славни пророк Исаија најављује долазак мира народу Божијем, који ће се остварити рођењем дјетета по имену Емануил, што значи Бог је сишао међу нас. Вијенац спасења Бог није положио на главу цару који бијаше на власти, него дјетенцету које се рађа. Заиста, моћ Божија се кроз нејако новорођенче пројави!
Ове пророчке ријечи Свети Оци тумачили су месијански и њихово остварење су, наравно, видјели у рођењу Господа Христа. Међутим, ако само мало боље размислимо, а вјерујем да ће се сви родитељи, баке и деке сложити са мном, свако новорођено дијете, донекле парадоксално, доноси мир у дом у који улази. Оно несумњиво са собом доноси и нову, изузетну динамику, тражи да му посветимо велику пажњу и бригу, жели да се игра, комуницира, радује и истражује свијет око себе. Ипак, и поред читаве те динамике у центру остаје мир, тј. спокој, и као предуслов који је дјетету потребан да би могло да чини све друго што жели, и као плод који оно, упркос свим напорима, доноси у животе својих родитеља. Када нема спокоја, дијете плаче, а сви знамо да нема много тужнијих и потреснијих призора од тога.
Чује ли данас, браћо и сестре, свијет овај дјетињи вапај?! Ако га чује, а игнорише – зао је, а ако га не чује и не труди се да ослушне – безуман је или равнодушан, што је, како нас учи Свето Писмо, једна од особина које Господ најдубље презире! Свакодневно свједочимо томе да дјеца широм свијета страдају, пате, болују, дрхте од хладноће и страха и умиру! Хоће ли Господ Богомладенац опростити сузе дјетиње? Велике су љубав и милост његова, али једно је сигурно: о своме Страшном суду поновиће оно што је већ једном рекао: Све што учинисте једном од мојих малих, мени учинисте! (уп. Мт 25,40)
Но, вратимо се тајни рођења Богомладенца! У једној својој чувеној бесједи, посвећеној наступајућем празнику, Св. Григорије Богослов вели како је Господње оваплоћење дјело чудесније чак и од стварања свијета и човјека (Бесједа 38.13). Oн објашњава и зашто је то тако, па каже: Дјело стварања било је чудесно јер је Бог саздао биће слично себи, даровао је човјеку сопствени образ или лик; сада пак, у оваплоћењу, Бог постаје сличан томе бићу, односно Он савршено узима на себе људски лик, постајући у потпуности човјек.
И заиста, могли бисмо ово исто рећи и овако: пријатно је да желимо бити слични Богу, лакше је одлучити се за стремљење ка савршенству и лијепо је вољети оно узвишено. Али како ли је само тешко чак и помислити на то да онај који је савршен чезне за несавршеним, да онај који је најузвишенији воли оно што је понижено? Па ако би се још и могло рећи да чежња за Богом, за најузвишенијим, у нама често, када год паднемо, производи жалост и да нас боли, замислимо тек колико боли Творца то када његово љубљено створење, човјек, за којим жуди да буде у заједници, непрестано и изнова иде из пада у пад? Непрестано и изнова, чак и након што му је показао куда треба да иде, након што му је приправио пут и поравнао стазе (уп. Мт 3.3), након што га је узео на плећа и понио тим путем да како не запне о камен ногом својом (Пс 90.12).
И, гле, управо ово, како каже Богослов, понајвише приличи Богу. Јер Бог нас, додаће Григоријев велики тумач Св. Максим Исповиједник, није заволио као самога себе, већ више од себе (Писмо 44). Да, то је мјера божанске љубави! На другом мјесту (Таласију 64) Св. Максим каже да је Логос постао човјек како би божанску мјеру учинио нашом мјером: није савршен онај који, каже он, природно љуби ближњега свога као самога себе, већ онај који божански натприродно брине о ближњем и љуби га више него самога себе, баш онако како, натприродно, Бог љуби нас.
Дакле, љубљени народе Божији, Бог нас је задужио – оним што је сâм учинио, и то исто очекује од нас; оно што он јесте, то исто хоће да и ми сами постанемо и будемо, да достигнемо мјеру божанске љубави. Како божански премудро! Јер, видите, овдје заиста немамо изговора! За одсуство сваке друге врлине бисмо се могли позвати на нашу слабост, на нашу грешност и завапити му покајнички – помози моме невјерју (уп. Мк 9.24). А за недостатак љубави не можемо, јер гријех није изговор за недостатак љубави – и грешник зна и може да воли другога и нешто више него самога себе. Гријех није препрека за љубав! Међутим, љубав јесте препрека за гријех – ето, у томе је тајна божанске премудрости! Господ долази, другу заједницу заједничари, како каже Григорије Богослов, да нас на божански начин исцијели човјештвом, показујући нам да ниједна од наших слабости, само ако љубави имамо, не пријечи наш пут у Небеса отворена.
Али још једно морамо знати: ова божанска љубав, на коју смо призвани, само се у дјелима очитује! Она није тек некакво стремљење духа, пасивна добровољност и благонаклоност, већ дјелатни огањ који собом све обухвата. Син Божији је у човјеку запалио овај огањ силаском у утробу Дјеве и ми га више не можемо угасити. Међутим, до свакога од нас је да ли ћемо му се опирати, па ће нас он и даље неописиво болно, а бесплодно, пећи или ћемо се трудити да у њему сагоријевамо наше страсти, стремећи да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Мт 5.48). Тада ћемо, и једино тада, у том огњу осјећати топлину, свјетлост и надасве божанску радост! Радост Божића! Тада ћемо бити у стању да на божићној јутарњој служби искрено из срца кличемо управо ријечима Григорија Богослова: Христос се рађа, славите! Христос са небеса, изиђите му у сусрет! Христос је на земљи, узвисите се! Нека пјева Господу сва земља!
Мир Божији, Христос се роди!
Denn ein Kind wurde uns geboren, ein Sohn wurde uns geschenkt.
Die Herrschaft wurde auf seine Schulter gelegt. Man rief seinen Namen aus:
Wunderbarer Ratgeber, Starker Gott,
Vater in Ewigkeit, Fürst des Friedens.
(Jesaja 9,6)
Mit diesen Worten kündigt der große Prophet Jesaja das Kommen des Friedens für das Volk Gottes an, der mit der Geburt eines Kindes namens Emmanuel verwirklicht wird, was Gott ist unter uns bedeutet. Gott setzte die Krone des Heils nicht auf das Haupt des herrschenden Königs, sondern auf ein Kindlein, das gerade geboren war. Wahrlich hat sich die Macht Gottes durch ein zartes Neugeborenes manifestiert!
Diese prophetischen Worte wurden von den Heiligen Vätern als messianisch interpretiert und sie sahen ihre Erfüllung natürlich in der Geburt unseres Herrn Christus. Vertiefen wir uns jedoch etwas in diese Gedanken, so ist festzustellen, und hier werden mir alle Eltern und Großeltern zustimmen, dass jedes neugeborene Kind, einigermaßen paradox, Frieden in das Haus bringt. Es bringt zweifellos eine neue, außergewöhnliche Dynamik mit sich, es verlangt von uns große Aufmerksamkeit und Fürsorge, es will spielen, kommunizieren, sich freuen und die Welt um sich herum erkunden. Trotz all der Dynamik bleibt der Frieden bzw. die Ruhe im Mittelpunkt: als Voraussetzung, die das Kind braucht, um alles andere tun zu können, was es will, und als Frucht, die es trotz aller Anstrengungen in das Leben seiner Eltern bringt. Gibt es keinen Frieden, keine Geborgenheit, so leidet das Kind. Wir alle wissen, dass es kaum traurigere und erschütterndere Anblicke gibt.
Hört die Welt heute, liebe Brüder und Schwestern, den Kinderschrei?! Wenn sie ihn wahrnimmt und dennoch ignoriert, ist sie böse. Wenn sie ihn aber nicht hört und sich überhaupt nicht bemüht ihn wahrzunehmen, ist sie unvernünftig oder gleichgültig, was, wie uns die Heilige Schrift lehrt, eine der Eigenschaften ist, die der Herr am härtesten verurteilt! Täglich sind wir Zeugen davon, wie Kinder weltweit leiden, erkranken, vor Kälte und Angst zittern und sterben! Wird der Herr Christkind die Tränen eines Kindes vergeben? Seine Liebe und Barmherzigkeit sind groß, aber eines ist sicher: Er wird wiederholen, was er bereits einmal sagte: Was ihr für einen meiner geringsten Brüder getan habt, das habt ihr mir getan. (vgl. Mt 25,40)
Kehren wir aber zum Mysterium der Geburt des Christkindes zurück! In einer seiner berühmten Predigten, die dem bevorstehenden Feiertag gewidmet ist, sagt der hl. Gregor der Theologe, dass die Menschwerdung des Herrn ein Werk ist, das noch wundersamer ist als die Erschaffung der Welt und des Menschen (Oratio 38,13). Er erklärt auch, warum das so ist, und sagt: Das Werk der Schöpfung war ein Wunder, weil Gott ein ihm ähnliches Wesen erschuf, er gab dem Menschen sein eigenes Bild bzw. Gleichnis; Hier aber, in der Inkarnation, wird Gott diesem Wesen ähnlich, das heißt, er nimmt vollkommen menschliche Gestalt an und wird ganz und gar menschlich.
Dies lässt sich in der Tat auch wie folgt ausdrücken: Es ist sympathisch, gottähnlich sein zu wollen, es ist leichter sich für das Streben nach Vollendung zu entscheiden und es ist schön das Erhabene zu lieben. Wie schwierig ist es aber auch nur daran zu denken, dass der Vollkommene sich nach dem Unvollkommenen sehnt, dass der Erhabenste das Demütige liebt? Wenn man nun auch sagen könnte, dass die Sehnsucht nach Gott, dem Höchsten, immer dann, wenn wir fallen, Kummer in uns hervorruft und uns weh tut, so sollten wir uns stets vor Augen halten, wie sehr es dem Schöpfer schmerzt, wenn der Mensch als sein geliebtes Geschöpf mit dem er sich wünscht in Gemeinschaft zu sein, ständig und immer wieder von einem Niedergang zum anderen fällt? Immer wieder, auch nachdem er ihm gezeigt hatte, wohin er gehen sollte und ihm offenbarte: Bereitet den Weg des Herrn! Macht gerade seine Straßen! (vgl. Mt 3,3). Selbst nachdem er ihn auf seine Schultern genommen und dorthin getragen hatte, damit sein Fuß nicht an einen Stein stößt (Ps 90,12).
Aber siehe, die Worte des Theologen treffen am besten auf Gott zu. Denn Gott liebte uns, wie der große Ausleger Gregors, der hl. Maximos der Bekenner hinzufügt, nicht wie sich selbst, sondern noch mehr (Epistula 44). Ja, das ist das Maß göttlicher Liebe! An anderer Stelle (Ep. Thalassios 64) sagt er, dass der Logos Mensch wurde, um das göttliche Maß zu unserem Maß zu machen: Vollkommen ist nicht jener, der, wie er sagt, von Natur aus seinen Nächsten liebt wie sich selbst, sondern derjenige, der auf göttlich-übernatürliche Weise für seinen Nächsten Sorge trägt und ihn mehr liebt als sich selbst. Eben auf diese übernatürliche Weise liebt uns Gott.
Also, geliebtes Volk Gottes, Gott hat uns beauftragt damit, was er selbst getan hat. Er will, dass wir dasselbe werden, was er ist. Dass wir das Maß göttlicher Liebe erreichen. Wie göttlich weise! Denn ihr seht, wir haben hier wirklich keine Ausreden! Mangels einer anderen Tugend könnten wir uns auf unsere Schwäche, auf unsere Sündhaftigkeit berufen und reumütig zu ihm rufen: Hilf meinem Unglauben (vgl. Mk 9,24). Mangelt es uns an Liebe, so können wir keine Ausrede finden. Denn die Sünde ist keine Entschuldigung für den Mangel an Liebe. Auch der Sünder kann jemand anderen lieben, nicht nur sich selbst. Die Sünde ist kein Hindernis für die Liebe! Allerdings ist Liebe ein Hindernis für die Sünde – das ist das Geheimnis göttlicher Weisheit! Der Herr kommt, teilt eine andere Gemeinschaft, wie Gregor der Theologe sagt, um uns auf göttliche Weise durch Menschlichkeit zu heilen und uns zu zeigen, dass keine unserer Schwächen uns den Weg zum offenen Himmel versperren sollte, wenn wir Liebe in uns haben.
Eines sollten wir noch wissen: Diese göttliche Liebe, zu der wir berufen sind, manifestiert sich nur in Werken! Sie ist nicht bloß eine Art geistlichen Strebens, eine Art passiver Gutmütigkeit und Wohlwollens. Sie ist eine wirkende Flamme, die alle umfasst. Der Sohn Gottes hat diese unlöschbare Flamme im Menschen entfacht, indem er in den Schoß der Jungfrau hinabstieg. Es liegt jedoch an jedem von uns, ob wir ihr widerstehen und sie uns weiterhin mit unbeschreiblichem Schmerz verbrennen wird, oder wir uns darum bemühen unsere Leidenschaften in dieser Flamme zu verbrennen und danach streben vollkommen zu sein, wie unser himmlischer Vater vollkommen ist (Mt 5,48).
Dann, und nur dann, werden wir in dieser Glut Wärme, Licht und insbesondere göttliche Freude empfinden! Die Freude des Weihnachtsfestes! Dann werden wir beim Gottesdienst am Weihnachtsmorgen aus tiefstem Herzen, ganz nach den Worten Gregors des Theologen, rufen: Christus ist geboren, feiert! Christus vom Himmel, kommt ihm entgegen! Christus ist auf Erden, erhöht euch! Möge die ganze Erde dem Herrn singen!
Friede Gottes, Christus ist geboren!