Cvetna nedelja Velikoga posta svečano je proslavljena u hramu Sabora Sv. Arhangela Mihaila u Hamburgu. U petak 23. aprila služena je Sv. Liturgija prethodno osvećenih darova na kojoj je kao i tokom celog posta uzelo učešća mnoštvo vernog naroda. Na Lazarevu subotu služena je Sv. Liturgija i praznično večernje u toku kojeg su osvećene vrbice i palmove grančice. U nedelju Cvetnu kada slavimo ulazak Gospodnji u Sveti grad Jerusalim služene su dve Sv. Liturgije na kojima je uz poštovanje svih propisanih mera sasluživalo mnoštvo naroda. Sveštenstvo je upoznalo verni narod o predstojećem bogosluženju u Strastnoj nedelji. Blagodarimo Gospodu što ćemo ove godine moći zajedno učestvovati u istim.
Besedu oca Milutina Marića u tekstualnom formatu prenosimo u celosti.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,
Današnja velika radost najavljena je još odavno u Starom Zavetu, gde Sv. prorok Zaharija najavljuje Spasitelja rečima: „Raduj se kćeri Sionska, podvikuj, kćeri jerusalimska: evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladuncu magaričinu. (Zah 9,9)
Draga braćo i sestre,
Radujemo se današnjem danu, jer dočekujemo Spasitelja na ulazu u Sveti grad Jerusalim. Radujemo se onome koji je juče probudio svoga druga Lazara, koji je četiri dana ležao mrtav u grobu. Radosno kličemo sa jerusalimskom decom i narodom: ,,Osana. Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, Car Izrailjev.“(Jn, 12, 13), onome kome je smrt samo san, jer za svoga prijatelja govori svojim učenicima: ,,Lazar, prijatelj naš, zaspao je, no idem da ga probudim.“ (Jn 11, 11).
Zaista je današnji dan prepun radosti jer i nama daje snažan predukus onoga što nas na kraju narednih dana očekuje, a to su pobeda, život i večnost. A prethodiće, izdaja, patnja, stradanje i smrt. Narednih dana i kroz sve dane našega života biće nam potrebna vera Lazareve sestre Marte, koja Spasitelju kaže: „Gospode da si ti bio ovdje, ne bi umro brat moj. Ali sada znam, da što god išteš u Boga, daće ti Bog“(Jn, 11,21-22), i na drugome mestu: „Da, Gospode! Ja vjerujem da si ti Hristos, Sin Božiji koji dolazi u svijet.“(Jn, 11, 27).
Istu tu iskrenu, neiskvarenu veru, radost i ljubav najbolje vidimo kod jerusalimske dece, koja sa palmovim grančicama dočekuju Spasitelja osećajući da kuda On prođe prestaje tama, a samim tim i sjena smrti, te se sve pretvara u svetlost veliku (vidi Mt, 4, 16), jer su vera, radost i ljubav kod dece čista i neiskvarena, bez predrasuda i bez koristoljublja, neukalupljena u uskogrude interese egoističnog čoveka.
Današnji čovek, i onaj koji je primio radosnu evanđelsku vest o spasenju čovekovom, a naročito onaj koji je još nije primio, ne razlikuje se mnogo od ondašnjih Jerusalimljana. Danas Hrista dočekuju rečima: „Osana! Blagosloven koji dolazi u Ime Gospodnje, car Izrailjev! (Jn, 12, 13) a samo nekoliko dana kasnije isti ti ljudi vikaće: „Raspni ga, raspni ga“ (Mk, 15,13). Kako da objasnimo ta dva ekstrema? Kako isti čovek jedan dan slavi dolazak Sina Božijega a drugi dan priziva smrt Sina Božijega? Smatram da ključni problem i kamen spoticanja u našim životima predstavljaju nekakva pogrešna, lažna nepotrebna očekivanja. Jerusalimljani Hristovoga vremena očekivali su oslobodioca od rimskih okova, očekivali su obnovitelja judejskoga carstva. Očekivali su onoga, koji će podići ustanak i isterati rimske vojnike iz njima obećane zemlje. U svojim uskogrudim željama i planovima zaboravili su na svu Hristovu propoved i na sva praštanja, isceljenja, ozdravljenja i vaskrsenja, kojima su svedočili. Stavili su svoje političke želje i ciljeve ispred glavnog čovekovog cilja, a to je povratak ka Bogu Tvorcu, povratak u besmrtnost. Ista takva razmišljanja i postupke ima i današnji čovek, koji slušajući ipak ne usvaja liturgijske reči, „…sav život svoj Hristu Bogu predajmo…“, „…svaku sada životnu brigu ostavimo…“ pa i same Spasiteljeve reči molitve Gospodnje „…da bude volja tvoja…“, jer prečesto ipak preovladava naša volja, naš plan i naše ambicije. I kada Gospod ne ispuni naše marginalne želje i planove istoga trenutka, mnogo puta se okrećemo od Gospoda i poistovećujemo se sa bezumnim narodom koji viče „raspni ga, raspni ga“, jer umesto života biramo kratkotrajnu vlast, umesto večnosti biramo vremenitu moć i zadovoljstvo. Teško čoveku koji misli da je Bog njegovo oružje u postizanju svojih životnih ciljeva, a blago čoveku koji se ne oseća kao rob nego kao sin, dete Božije, „jer ako si sin, i nasljednik si Božiji kroz Hrista“,(Gl, 4, 7) kaže veliki Pavle, apostol neznabožaca.
To usinovljenje daje nam neophodnu sigurnost i potrebno oružje da kao pobedioci izađemo zajedno sa Spasiteljem iz Strasne sedmice, a oružje dece Božije su osnovne hrišćanske vrline vera, nada i ljubav. Vera u Gospoda pobedioca smrti, nada u život večni u naručju Oca nebeskoga i ljubav prema Gospodu, koja nas čini sastradalnicima i sapatnicima u času Hristovoga stradanja, jer samo tako možemo postati i saučesnici u svetlom času Hristovoga vaskrsenja.
Neka nam je svima srećan i blagosloven današnji praznik i blagosloven početak Strasne sedmice, gde će kroz neizrecive patnje i stradanja konačno biti pokidani okovi smrti, jer ,,Gospod nije odustao da čini sve,dok nas nije uzveo na nebo, i darovao nam Carstvo svoje buduće“. Amin.
