Liturgijskim sabranjem, u nedelju 27. februara 2022. godine, u hramu Svetoga Simeona Mirotočivoga načalstvovao je Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan uz sasluženje nadležnog paroha Mihajila Stojičića i sveštenika Dragana Čolakovića. Čestitajući slavu hrama parohije u Alteni, Episkop Jovan održao je prigodnu besedu.
Celokupni tekst besede nalazi se u prilogu vesti:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Draga braćo i sestre, velika mi je radost što sam danas u vašem svetom hramu i što možemo saborno da proslavimo Svetoga Simeona Mirotočivog, oca Svetoga Save koji je naš otac u smislu utemeljenja naše nacije i državnosti i čiji je sin prvi srpski Arhiepiskop i prosvetitelj našu Crkvu balgodaću Božijom i Božijom voljom i pomoći organizovao na takav način da se do danas služi na jeziku koji je naš, na jeziku koji svi mi razumemo i tako omogućio da se Božija reč nastanjuje u naša srca neposredno, sveštenim i svetim rečima koje učimo od naših majki, zato se jezik i zove maternji. Ta neposrednost jezika, koji smo naučili od majki, sa sobom nosi svu lepotu i sve sadržaje ljubavi i nikada niko ne može da primi Jevanđelje na stranom jeziku kao na onom koji razume. Hvala Bogu, da smo imali taj blagoslov da posle Svetih Kirila i Metodija, kao opšteslovenskih apostola, imamo Svetoga Savu, sina Svetoga Simeona Mirotočivog, čiji smo spomen juče slavili kao slavu ovoga hrama. Mi smo među onim narodima čiji je jezik osveštan i ovekovečen crkvenom upotrebom i službom, prevodom Svetoga Pisma i kasnijim razvojem opšte književnosti i kulture na našem jeziku.
Sveti Simeon i Sveti Sava su u svom životu bili saradnici i satrudnici na Božijem delu, na delu domostroja spasenja svih ljudi, svih naroda i svega onoga što postoji. Bog je, draga braćo i sestre, sve stvorio kako bi sve imalo večni i blaženi život u Gospodu. Nakon što su ljudi pali u greh i odvojili se od Boga, Bog nije odustao od ljudskoga roda i nije prestao da čini sve što je trebalo da se učini kako bi nas vratio u Nebesko carstvo i darovao nam večni život. Kao vrhunac toga Gospod nam je poslao svoga Jedinorodnog Sina Gospoda Isusa Hrista, Koji se ovaplotio od Bogorodice Djeve i Duha Svetoga i poživeo među nama. Možemo da vidimo na mnogim ikonama da je Gospod učinio razna dela u svom životu na zemlji i da je kroz ta dela otkrivao svoju Božanstvenost, otkrivao smisao ljudskog postojanja i života, pokazujući da on ne treba da bude patnja nego život u zdravlju i radosti. Hristos je isceljivao sve ljudske patnje i nemoći i na taj način objavljivao Jevanđelje, odnosno blagu i radosnu vest o budućem i večnom blaženom životu. Pred kraj svoga života On je svoje učenike i apostole, uoči dana kada će biti predan, sakupio na zajedničkoj, tajnoj ili poslednjoj večeri, na kojoj je ustanovio Svetu božanstvenu Evharistiju, na koju se svi hrišćani od početka do danas sakupljaju. I mi smo se, draga braćo i sestre, okupili na mesto na koje nas sam Isus Hristos blagodaću Duha Svetoga saziva, okuplja i hrani svojim Telom i Krvlju kao najdragocenijom hranom. On nas istovremeno hrani na način koji je za nas ljude podesan, hrani nas nebeskom hranom, hranom koja nije od ovoga sveta, blagodatnim darovima, svojim vaskrslim i preobraženim telom, te nas na taj način pribrojava svim onima koji već sada i ovde učestvuju u životu budućega veka. Dok Gospod ne dođe drugi put, dok ne vaskrsne sve iz mrtvih, dok ne preobrazi ceo svet i svakoga od nas u jedan novi i blaženi život, mi i dalje živimo ovde i slobodno se opredeljujemo za to buduće carstvo Božije. Naše opredeljenje se vidi kroz naše odluke i naš način života. Da li i u kojoj meri se opredeljujemo za carstvo Božije, govore više naši postupci i međusobni odnosi i odnos prema svetu u kome živimo. Sve to govori mnogo više nego naše reči. Crkva je blagoslovila da se posti pred Vaskrs i Božić. To su dva najduža višednevna posta, kao blagodati dar isceljenja, kao mogućnost da praktikujemo nešto što je za nas lekovito i isceljujuće. Sa jedne strane, mi činimo nešto što je zdravo za nas, uzdržavajući se od mrsne hrane, sa druge strane, nalazimo se u situaciji da shvatimo kako je oslanjanje na sebe same i svet u koje živimo, zapravo oslanjanje na ograničene resurse, sa treće strane, post ima i svoju socijalnu dimenziju jer ono čega se odričemo treba da podelimo sa onima kojim su gladni i žedni i koji su u bilo kom smislu potrebiti.
Kako se ne bismo fokusirali na nas same i kako ne bismo pomislili da je to što postimo nešto veliko, Crkva nas priprema kroz nas prilazak Velikom i Časnom postu. Danas, u nedelju Mesopusnu, čujemo priču iz Jevanđelja po Mateju o Strašnom sudu, tj. kakav će sud zapravo biti. Iz ove Hristove priče, vidi se da Strašni sud Boga nama nego sud svakoga od nas samom sebi, jer zapravo kroz ono što činimo i na način na koji se odnosimo prema drugim ljudima, ljudima koji su u nevoljama, mi se opredeljujemo, svrstavajući se na desnu ili levu stranu u odnosu na Hrista. Kroz svoje postupke treba da se svrstamo među one koji će biti uvedeni u buduće carstvo Božije. Hristos se identifikuje sa svima onima koji stradaju, koji su mučeni, koji su siromašni, i On kaže da kada god učinimo bilo šta dobro potrebitim, mi tada, draga braćo i sestre, to činimo samom Hristu.
U periodu kada prilazimo postu i kada se pripremamo za post, treba da se pripremamo iskreno ali naša priprema i sam naš post ne smeju postati cilj sam za sebe, ne smemo da budemo ponosni sami na sebe, niti smemo da osuđujemo bilo koga ko ne posti.
Neka bi nas, draga braćo i sestre, molitvama Svetoga Simeona Mirotočivoga i Svetoga Save i svih svetih, Gospod obdario blagodatnim darovima da ovu današnju jevanđelsku priču nosimo svagda u srcu i da se u našim životima opredeljujemo za život po Božijem prizvanju i promislu a to je da umnožavamo ljubav prema drugima i prema svetu, ne ideološkim opredeljenjem ili rečima nego stvarnim delima koja treba da čine način našeg hrišćanskog života. Neka vam je još jednom srećna i blagoslovena slava hrama, amin!
