Један од оних који је отишао из Херцеговине, али му је она остала у срцу је садашњи Владика дизелдорфски и њемачки, Григорије. „Важно је да и ми прихватамо један другог и да сами себе и једни друге приносимо Христу Богу са љубављу којом је он заволио нас“ – порука је коју је уочи Божића подијелио са вјерницима у Њемачкој.
Владика Григорије је овог божићног јутра у Новом дану говорио о значају Божића и његовим вриједностима.
„Сретан Божић свима коији данас славе и свима људима који знају за Христа и који не знају јер он, сигурно, зна за све нас“, казао је владика.
„Сигурно да су људи у цијелом свијету уплашени због слушања о рату и слутњама. Видимо еколошке катастрофе. Огроман је технолошки напредак, али људи имају чежњу за топлином, миром, љубављу и добротом. Чини ми се да ће људи све док Бог опет не дође на земљу имату ту чежњу. Оно што је утјеха је да у оваквим празницима можемо да се подсјетимо на људскост. Да се подсјетимо да је један бескућник прије 2.000 година који није имао гђе главу да склони, данас се слави у милионима кућа у свијету. То је уствари парадокс који нам Бог шаље и поручује у овом празнику, да је најважнија топлина, људскост и праштање и смирење једних пред другима“, истакао је за Н1.
На питање да ли је „хладна туђина“ с обзиром да је о томе говорио пред одлазак из БиХ, казао је:
„То је једна метафора коју сам користио, хладна туђина је повезана са хладном пећином у коју су одлазили људи када би хтјели да иду на покајање, усавршавање своје духовно, ментално или интелектуално. Циљ је да сваку пећину или туђину загријемо. Можемо је загријати молитвом или пријатељством према људима око нас. Када ту пећину загријемо, онда постане све другачије и туђина постане домовина. Када сам већ споменуо пећину, данас славимо Христа који се родио у пећини. Земља је била хладна, изгубљена и онда је Бог сишао у земљу. Сишао је у утробу једне ђевојке и загријао њену утробу и срце. Ми док не примимо Бога у себе, не можемо да загријемо своје срце, а док не загријемо срце свуда нам је туђина, пећина и хладноћа. У том смислу, потребан је напор да бисмо загријали то срце, али када то урадимо Бог нас посјети и усели се у нас и онда пећину и туђину доживимо као велику радост и своју домовину“.
Више на: http://ba.n1info.com