Налазимо се и даље у периоду, када слушамо Јеванђеље по Луки, тачније у оном дијелу у којем Христос, на путу према Јерусалиму, кроз низ прича и поука говори о човјековом односу према Богу, ближњима и материјалним добрима. Ту сусрећемо приче о милостивом Самарјанину, изгубљеном сину, неправедном управитељу, а данас и о богаташу и сиромашном Лазару. Иако говоре о различитим животним околностима, све нас оне суочавају са питањем шта заиста одређује човјеков живот и како се наша вјера показује у односу према другима.
Пред нама су два човјека чији животи готово да немају ништа заједничко. Један живи у изобиљу, облачи се у скупоцјену одјећу и свакодневно приређује гозбе. Други лежи пред његовим вратима, болестан, гладан и напуштен, желећи да се насити макар мрвама које падају са богаташеве трпезе.
Ипак, најважнија разлика међу њима није у томе што један има много, а други готово ништа. Она је у томе што богаташ, иако Лазар лежи пред његовим вратима, не препознаје у њему човјека. Христос нам не каже да је богаташ био насилан, да је некога убио или отео туђу имовину. Не каже чак ни да је лично нанио зло Лазару. Његов гријех открива се у нечему што нам на први поглед може изгледати мање страшно: он није учинио ништа.
Пред његовим вратима налазио се човјек чија је патња захтијевала одговор, али богаташ је наставио да живи као да тај човјек не постоји.
Зато се намеће питање: може ли човјек бити праведан само зато што није учинио зло, ако је истовремено остао равнодушан према злу које се дешава пред његовим очима? Често своју савјест умирујемо тиме што никоме нисмо непосредно наудили. Нисмо никога преварили, нисмо ништа украли, нисмо никоме жељели зло. Али Јеванђеље од нас тражи више од уздржавања од зла. Оно нас позива на љубав, а љубав није само одсуство мржње. Љубав подразумијева одговорност за другога.
Ова прича није осуда богатства као таквог, нити прослављање сиромаштва само по себи. Богатство не чини човјека нужно злим, као што га ни сиромаштво не чини аутоматски праведним. Проблем настаје онда када оно што посједујемо постане важније од људи са којима живимо, када у свом благостању престанемо да осјећамо туђу патњу.
А та опасност не тиче се само богатих. Свако од нас може постати богаташ из јеванђелске приче. Не зато што посједује велико богатство, него зато што може затворити своје срце пред другим човјеком.
Овдје долазимо до најозбиљније опомене данашње приче. Христос сиромаха назива именом, док богаташ остаје безимен. Сиромахово име Лазар значи „Бог је помогао“. Човјек којем нико од људи није хтио да помогне носи име које свједочи о Божијој помоћи. Богаташ, који је имао све могућности да помогне другоме, остаје безимен, док сиромах, који није имао никога да му притекне у помоћ, остаје познат Богу по имену.
Јеванђеље нам открива да вриједност човјека не произлази из онога што посједује, из његовог друштвеног положаја или утицаја, него из чињенице да је створен по лику Божијем. Достојанство сиромашног Лазара није било ништа мање од достојанства богаташа, иако је свијет према њима поступао као да јесте.
Због непоштовања и гажења Лазаревог достојанства, богаташ се послије смрти налази у паклу. његов однос према Лазару ни тада суштински не мијења. Он не тражи од Лазара опроштај, нити показује кајање због тога што га је за живота занемаривао. Умјесто тога, обраћа се Аврааму и тражи да пошаље Лазара његовој браћи како би их упозорио на судбину која им пријети. Чак и у вјечним мукама, богаташ у Лазару не препознаје ближњега, него некога ко треба да изврши његову вољу. Брине за своју браћу, али човјека који је читав живот лежао пред његовим вратима и даље не види као личност достојну љубави и поштовања. Авраам га упозорава на то да постоји велика провалија, те да не може нико да пређе преко ње. Али та провалија није настала тек након њихове смрти. Она је постојала и раније, пред вратима богаташевог дома. Читавог живота он је могао да је пређе једним дјелом милосрђа, једним сусретом, једним признањем да Лазар није безначајан странац, него његов ближњи. Али то није учинио.
А када богаташ затражи неки изузетан знак, добија одговор: „Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.“
Ове ријечи посебно снажно одјекују у животу Цркве. Ми знамо за Христово Васкрсење. Слушамо Јеванђеље, учествујемо у богослужењу и приступамо Светој Евхаристији. Али ни само познавање истине, ни највеће чудо не могу преобразити човјека који не жели да отвори своје срце. Не треба нам неки нови знак да бисмо знали шта је добро. Потребно је да почнемо да живимо у складу са оним што већ знамо.
Смрт само открива оно што је већ постало стварност његовог живота: неспособност да изађе из себе и ступи у заједницу са другим. Пакао је огледало нашег живота, он нам трагично открива колико је човјек затворио себе у сопствене потребе и интересе да изгуби способност за заједницу и љубав.
Ту нам данашње апостолско читање открива кључ за дубље разумијевање хришћанског живота. Апостол Павле говори: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа.“
Зашто баш крстом?
Зато што крст представља потпуну супротност животу богаташа из јеванђелске приче. Док богаташ све подређује себи, Христос себе дарује другима. Док богаташ не жели да подијели ни мрвице са своје трпезе, Христос дарује самога себе за живот свијета.
Зато, браћо и сестре, запитајмо се: ко је Лазар пред нашим вратима? Кога свакодневно сусрећемо, а не примјећујемо? Чију патњу оправдавамо сопственом немоћи, недостатком времена или увјерењем да то није наша одговорност? Не можемо сами уклонити сву неправду овога свијета и нико то не очекује од нас. Али можемо одбити да у њој учествујемо. Можемо одбити да своју корист градимо на туђој несрећи. Можемо сачувати достојанство другога и онда када га друштво не признаје.
Нека нам зато Господ дарује срце способно да у сваком човјеку препозна ближњега, да не прођемо равнодушно поред туђе патње и да нас богатство, моћ или себичност не одвоје од љубави. Да не останемо безимени попут богаташа, не зато што нас Бог не познаје, него зато што смо ми заборавили да препознамо Његов лик у другоме.
Амин!