Митрополит Григорије: „Српско расејање је кључ за будућност Србије и Р. Српске”
У разговору који пред вама обједињује објављени фељтон на медијском порталу Расејање, у коме митрополит немачки Григорије промишљено и надахнуто говори о животу српског расејања у Немачкој, његовим потенцијалима и изазовима. Осврће се на улогу Цркве, питање идентитета и односа са немачким друштвом, али и на могућности да српско расејање снажније допринесе матици. Митрополитове речи и мисли су пуне наде, уз снажан нагласак на заједништву, разуму и одговорности. Како сам поручује, „заједно смо јачи”, а управо у тој једноставној мисли сабрана је и његова визија будућности нашег народа у расејању. За митрополита Григорија расејање је наша велика шанса на многим пољима, огроман потенцијал који чека да се пробуди, снага у самој Немачкој, која још није искоришћена.
За осам година колико сте на челу Епархије немачке какав сте утисак стекли о нашем расејању у Немачкој?
– За ових осам година мој утисак о нама у Немачкој се непрестано мења. Оно што могу најконкретније и најјасније да кажем јесте да је тај утисак све бољи и бољи.
Искрено, када сам 2018. прихватио да дођем овде – боље речено када сам пожелео да дођем – нисам очекивао ни толики број људи, ни такав квалитет међу њима. Временом упознајем све више људи у разним градовима и крајевима. Нисам био свестан тога колико је велика ова земља. Нисам имао свест ни о томе колико су њене покрајине међусобно различите. Али на свим местима иу свим крајевима сусрео се сам веома занимљив, веома паметне и, пре свега, добре људе.
Ако би ме неко питао да оценим нашу заједницу у Немачкој, рекао бих: то је веома квалитетан, озбиљан народ и велики потенцијал – како за нас овде, као заједница, тако и за наш народ у целини, али и за земљу у којој живимо.
Колико је наш народ у Немачкој јединствен?
– Тешко је говорити о нама овде као о једној јединственој целини. Људи су различити. Долазе из различитих крајева: неки из Хрватске, неки из Босне, неки из Србије, неки из Црне Горе…И, наравно, носе са собом своје менталитете. А онда овде улазе у различите крајеве Немачке. Зато се не може једноставно рећи да постоји један српски народ унутар Немачке као потпуно једнолика целина.
Постоји више слојева. Имамо људе који су овде рођени, другу и трећу генерацију. С њима је, наравно, другачије него са онима који тек сада долазе. Имамо људе који су дошли деведесетих, што је био један велики талас. Имамо гастарбајтере пре њих. А и пре гастарбајтера постојао је мањи број досељеника, нарочито после Другог светског рата, мада су многи од њих настављали даље – за Америку, Енглеску, Аустралију.
Овај најновији талас је можда посебно занимљив, јер је у њему велики број веома образованих људи. Наравно, има и радника, мајстора и људи који долазе сезонски, да зараде. Али слој образованих људи доноси један нови квалитет. Помирити тај нови слој са првом, другом и трећом генерацијом досељеника није мала ствар. Заправо, да видим као један од наших задатака.
Ипак, Црква би била идеалан фактор повезивања!
– Да, оно што тај народ ипак у највећој мери повезује – не зато што сам ја сада митрополит –заиста јесте Црква. Људи су, макар о Божићу и Васкрсу, у великом броју у Цркви. Недељом су цркве често пуне. То процентуално не значи да је већина нашег народа стално у Цркви, али неки додир са Црквом имају готово сви.
Да ли сте задовољни посећеношћу цркава међу нашим људима овде?
– Да. Мој утисак је позитиван . Мислим да добру посету не треба везивати за било кога од нас појединачно. Просто, људи су дошли у Немачку и њима Црква није само „парче неба”, како ми волимо да кажемо, него и парче отаџбине. Они ту воле да чују свој језик, да поразговарају с неким, да се упознају и да се сусретну. Много је разлога због којих људи долазе у Цркву.
Оно што је занимљиво у новије време јесте да и млади, потомци прве и друге генерације, као и они који сада долазе из Србије, све чешће постављају себи духовна питања. А када човек поставља духовна питања, онда тражи и одговоре.
Цели свет се тренутно налази, рекао бих, у драматичној ситуацији. Догађају се страшне ствари, људи су у страху. А када су људи у страху, они траже место где би тај страх могао да се ублажи, где могу да дођу до духовног и душевног мира. Црква може да буде место.
За многе цркве и јесте то место, али како се свет мења и отвара, па и ми сами у Немачкој и нашој цркви, често чујемо од представника старијих генерација, оних који су овде и на основу СПЦ постављали, да им смета што су литургије и на немачком језику и што мало има српског језика.
– Ми у огромној већини служимо на српском језику. Било је и неких покушаја да се понегде служи на немачком. Имамо, на пример, једног немачког свештеника који служи у Лимбургу, у једној малој заједници, на немачком језику. У неким градовима постоји неколико пута месечно литургије на немачком за људе који не знају српски – чини ми се у Минхену, Штутгарту, Берлину и још понегде.
Али у највећој мери, рекао бих око деветдесет осам посто, и богослужење и проповеди су на српском језику. И ми смо „лутали” у вези с тим питањем, тражили најбоље решење, али смо на крају схватили да народ који долази у Цркву управо жели да чује свој језик и да разуме шта се говори.
Зато ми служимо на српском, читамо молитве и проповедамо на српском. Поред српског, местимично евентуално додамо понеку молитву или читање из Светог Писма додатно и на немачком. Црквенословенског готово нигде више нема, осим у симболичној мери и, свакако, у појању.
Наравно, питање језика је и питање будућности. Колико ће омладина рођена овде у кући имати немачки као први језик, колико ће научити српски – да остане отворено. Имали смо чак случајеве да људи чија деца најслабије говоре или уопште не говоре српски приговарају када се нешто прочита на немачком, рецимо „Оче наш”. Понекад људи мисле да је неко други дужан да њихову децу научи и васпита.
Али чињеница је да народ који долази у Цркву у највећој мери хоће литургију на српском.
С друге стране, постоји један озбиљан број људи који се осећају угрожено зато што нема довољно немачког, односно зато што осећају да губе своју децу. То су можда најстарији који су овде дошли, или деца њихове деце која заиста више не знају или врло слабо знају српски. Није их још увек велики број, али су за нас веома значајни и морамо водити бригу ио њима.
Трећа ствар је интересовање других људи – било да су дошли са Истока, било да су рођени у Немачкој – за Православну цркву. Према њима је незгодно бити арогантан по питању језика. Ако већ долазе у Цркву, не можемо игнорисати њихово присуство. Добро је да имамо осећај за њих и да покушамо да и они разумеју оно што се догађа.
Да ли сте задовољни бројем храмова у Немачкој или сматрате да нам треба још?
– Ми Срби волимо да имамо свој храм, и то у нашем архитектонском стилу. Људи заиста чезну да имају свој храм, своје место, да не размишљају хоће ли их неко одатле померити. На многим местима се то остварило или се остварује.
Али имамо и градове у којима тренутно постоји огроман прилив људи. Не знамо докле ће ти људи бити и то изазвати велику дилему. У Минхену је, на пример, сваке недеље црква препуна, а служи се на два места. Једном ми је неко рекао: „Нећемо ваљда до века ићи у цркву тако да пола нас кисне напољу”. И човек мора да размишља ио тим стварима, те у том контексту ио градњи или куповини додатних храмова. Добро је што су храмови које већ имамо лепи, пријатни и што се уређују.
Ако Бог да, трећег октобра освећујемо манастир Химелстир, који је обновљен. Обновио га је један човек, Србин, рођен овде, чији су родитељи дошли да раде у Немачку. Једно време је живео у отаџбини, па се вратио, започео посао и заједно са својом породицом и фирмама уложио огроман новац.
Тај манастир је купљен у време владике Лаврентија, на један необичан начин, када смо били много мања заједница него данас. У међувремену су га људи одржавали и поправљали колико су могли, што није било лако. А сада се појавио тај човек, као дар с неба, и потпуно га обновио.
Обнова и отварање и за друге!
Тај манастир би могао бити једно веома важно место за наш народ, за наше саморазумевање, али и то данас други боље разумеју. Један прота ми је рекао, и чини ми се да је у праву, да нас овде има много, присутни смо, добри смо грађани, али нисмо довољно видљиви.
Зато помишљам да би тај манастир и тај догађај могли бити прилика да се окупимо и да се на леп начин, кроз два или три дана, уз квалитетан и брижљиво одабран програм, представимо другим народима, понајвише домаћинима. Да покажемо да постојимо, данас има много, да нисмо неуки, него да смо озбиљни, паметни и добри људи.
Католици, рецимо, имају своје дане цркве (Кирцхентаге), окупљања у једном граду, са разним програмима, где људи виде да Црква постоји и да се бави различитим стварима. То није лоше ни за нас. Био сам на једном таквом догађају у Штутгарту. Ми смо имали свој део програма и показивали како се ломи славски колач. Било је веома занимљиво и лепо, и то је било запажено.
Мислим да имамо много прилика које треба да искористимо. Моје животно искуство учи ме да је веома незгодно када имаш прилику, а не искористиш је. Теже је то него када прилику уопште ниси имао. У том смислу, пред нама је велика одговорност. Нико више не сумња да овде имамо потенцијал. Сада тај потенцијал треба развити и показати – и пред људима овде, и пред људима у Србији иу другим нашим крајевима.
Какво је Ваше искуство са Немцима и како они виде нас?
– Моје искуство са Немцима може се свести на релативно мали број људи који су имали прилике озбиљно да упознам. Али морам одмах да истакнем да сам углавном сретао људе веома високог нивоа културе и образовања – професоре, бискупе и друге озбиљне људе.
Нико од њих није неупућен у смислу да не зна ко смо ми. Знају да смо народ са Балкана, да смо поносан народ и народ који, наравно, има и своје мане, као што их сви имају. Али бих се усудио рећи и да смо народ који је често неправедно запостављен или погрешно представљен.
Оно што је можда најважније јесте да ми за сваког образованог човека овде јесмо део Европе. Нисмо нешто изван Европе. Ми смо Европљани.
Засад нисам имао несрећу да налетим на неког отвореног србомрсца или некога ко је потпуно подлегао пропаганди. Напротив, често сам сретао људе који се искрено чуде неким стварима које су дуго сматране за саморазумљиве. Човек види да постоје људи који размишљају својом главом. Наравно, има много људи које „наше” теме уопште не занимају, али моје искуство са образованим Немцима је веома добро.
С другим Немцима имам искуство свакодневног живота – воз, аутобус, авион, продавница. И оно што ми се свиђа јесте озбиљан ниво културе који подразумева да је други човек важан. Да не морате некога прегазити кад улазите у воз или авион или продавницу. Да сачекате другога, да поштујете ред. То се види, мени се то свиђа, сматрам да је веома важно.
Наравно, имамо и болна историјска искуства са Немцима, као што имамо и добра искуства. Али увек је питање како избећи болна искуства ако постоји реалан и озбиљан историјски однос?
А ми са Немцима јесмо у озбиљном односу, јер је Немачка важна земља у Европи, аи ми живимо овде. Зато мислим да треба да унапређујемо те односе и да се трудимо око њих.
Још нешто је веома важно: треба да покажемо лепшу слику о себи. Мислим да ће наша деца, која одрастају и овде и тамо, у томе успети. Они ће знати да виде шта је добро и код Срба и код Немаца. Било је ружних времена и ружних пропаганди. Постојао је период када је маинстреам наратив био да су Срби лоши, а да су сви други добри. То наравно није тачно. Али важно је да човек из себе извуче оно најбоље, а да од других научи оно што је код њих добро.
Хоћемо ли успети да стекнемо Право јавности?
– То је веома занимљиво питање. Када сам полазио у Немачку, очекивао сам да је немачка администрација врхунска и веома ефикасна. А онда сам видео да није све баш тако једноставно.
На том плану не могу рећи да постоји нека велика неправда. Не бих рекао да је реч о непријатељству. Али постоји стварна спорост администрације – и не само државна администрација него понекад и друге службе које ангажујемо, попут пореских саветника, ревизора и слично.
Оно што је добра вест јесте да смо ми свој део посла завршили. Све смо предали и сада више ништа није до нас. Речено нам је да такви поступци административно трају дуго, у просеку око шест година.
Нисмо добили никакву негативну реакцију, никакву примедбу која би значила да се поступак одбија, или да постоје озбиљне потешкоће на том путу. Чињеница је да нико не може порећи да ми овде постојимо. Нисам приметио неку политичку нетрпељивост или нешто слично. То је, чини ми се, пре свега административна ствар.
Дакле, оптимистичан сам и не губим наду. Понекад мало губим стрпљење, али наду не. Надам се да ћемо ускоро имати решење. То говорим већ последњих неколико година, јер након што смо поднели пријаву, увек су се тражиле ситне допуне и додатна појашњења. Сада би требало да је са наше стране све коначно готово и чекамо да надлежне институције одраде свој део посла.
Ви сте један од ретких владика који је омиљен не само у српском расејању већ иу Србији и Републици Српској. Имате одличан преглед стања иу Србији у Републици Српској. Како видите могућност да српско расејање помогне изласку из актуелне лоше ситуације у матици?
– Искрено речено, мислим да је можда један од кључних спасилаца Србије управо расејање. Није непознато – мада није важно да то сви знају – да ја већ много година одлазим у Америку и да ми стање тамошње српске дијаспоре није непознато. Тамо такође има веома квалитетних људи.
Али овај простор овде – Немачка, Аустрија, Швајцарска – необично је богат људима. Ми нисмо далеко, као што је, рецимо, Америка далеко. У Америци можда има још имућнијих људи и исељавање тамо траје дуже, али овде постоји огроман људски потенцијал.
Мислим да те људе морамо некако придобити и отворити им пут да помогну Србији. Они не само да знају и могу него мислим да они то и хоће. Проблем је што се њима често не успева прићи на прави начин и не отвара им се простор да кажу: „Своје знање, своје искуство из дијаспоре желим да пренесем своју отаџбину”.
Не мора увек да значи да се људи физички врате. Важно је да се врати наша памет, наше искуство, наше знање. С друге стране, показало се да материјална помоћ расејања није мала. Буџети наших земаља у великој мери су помагани новцем из дијаспоре. Али оно што је проблем јесте да памет српског расејања, која несумњиво постоји, нема готово никакав утицај.
Ако говоримо о неколико милијарди евра годишње који долазе из дијаспоре, то је огромна помоћ. Али утицај људи који шаљу тај новац на друштвени, политички, научни и културни живот у Србији готово да не постоји.
Може ли српско расејање да допринесе неком помирењу у Србији, друштвеном, а не политичком?
– Мислим да нам је можда највећи задатак да Срби почну мало разборитије да посматрају ствари. Усудио бих се рећи да треба да ствари посматрамо рационалније, са више разума, а не само кроз осећања, тј. сентименталност, која јесте својствена словенским народима.
Зашто? Зато што нас осећања могу одвести у то да не видимо ствари јасно.
Ево једног примера. Често чујем како људи говоре: „Запад нас мрзи”. Као да постоји неки колективни Запад где сви мисле исто. Као да тамо не постоје појединци, људи који размишљају својом главом.
А, као што раније већ рекох – постоје. И постоје људи којима се може објаснити ко смо ми. Да смо и ми људи, да смо добар народ, да желимо нормалан живот.
Ако укључимо разум и схватимо да и овде живе људи који размишљају, онда треба да користимо оно што нам је Бог дао – језик и разум.
Треба да разговарамо са тим људима. Да им кажемо: ми живимо овде, желимо сарадњу, желимо бољи живот, бољи образовни систем, бољи здравствени систем, чистију природу, поштовање људског достојанства.
Не тражимо ништа ненормално.
Не верујем да би неко рекао: „Ви сте православци и Срби, зато не можете бити прихваћени”.
Па погледајте Грке, Румуне, Бугаре – православни су народи и део су Европске уније. А остали су своји. Исто као што ми овде у Немачкој поштујемо законе, али нико нам не говори да морамо бити католици или протестанти. Можемо бити оно што јесмо – само треба да будемо добри грађани.
Зато мислим да треба да будемо европски грађани, али и да останемо своји.
С друге стране, антисрпска пропаганда јесте оставила последице, али и такозвана антизападна пропаганда код нас. Тако стално слушамо: „Зли Запад нас мрзи, жели да нас уништи, да нам узме земљу”. Мислим да то више није одраз реалног стања и озбиљног промишљања.
Ако разговарамо с људима, ако користимо разум, онда ћемо видети да ствари нису тако црно-беле.
Понекад ми се чини да иза тог антизападњаштва стоје и неке друге ствари – као оправдање да ми између себе будемо лоши, да крадемо једни друге, да неколико људи буде веома богато, а остали да раде за њих. И све то под паролом: „Нећемо на тај покварени Запад”.
То треба разобличавати.
Да ли су млађе генерације направиле преокрет, посебно када је реч о образовању и односу према српском идентитету?
– То је добра ствар. Заиста је тачно да су деца гастарбајтера често имала комплекс. Иако су били добри ђаци, сматрало се да треба да буду радници, као њихови родитељи. Такве препоруке су често добијала у школама.
У новије време то се мења. Дошли су и нови људи који су већ високо образовани – много лекара, инжењера, стручњака. Они немају тај комплекс који су имали нека деца ранијих генерација.
Али они који су у оно време имали снаге да се уздигну и кажу: „Нема везе што је мој отац био бравар, тесар или месар, ја ћу да студирам” – то су заиста изузетни људи. Добра вест је да све више наших младих овде студирају. Срећем те младе људе који завршавају студије и сигурно ће бити важнији.
Посебно ме радује када видим младе људе који без комплекса наглашавају да су Срби или Српкиње. Нико не треба да има комплекс због свог порекла.
Ми Срби, упркос свим тешким моментима у нашој историји, не треба да имамо комплекс ниже вредности. Сваком народу се догађају тешке ствари. Важно је да не одемо ни у један екстрем – ни у комплекс ниже вредности, ни у надменост.
Треба наћи меру и бити уравнотежен. То би нас сигурно учинило још бољим.
Која би била ваша порука српском расејању?
– Моја порука је врло једноставна.
Заједно смо јачи.
Знам да то звучи као потрошен слоган, али је истина.
Ако будемо здрава заједница здравих људи, ако будемо имали здраве заједнице по градовима, нема сумње да ће нас други поштовати. Ако делујемо само појединачно, можда ће неко поштовати појединца, али заједница неће имати снагу.
И још нешто веома важно: не смемо се свађати пред другима.
Ако имамо проблем међу собом, треба да га решимо сами. А не да други гледају преко наше ограде и кажу: „Погледај ове лудаке како се свађају”. Паметни људи своје проблеме решавају унутар своје заједнице, своје породице, разговором.
А оно најважније што нам је Бог дао јесу разум и језик. Треба да разговарамо и да се договарамо.
Разговор водила Катарина Крстић-Тадић, оснивач и власник медијског портала Расејање
Захваљујем се митрополиту немачком Григорију на разговору, времену и поверењу, као и на речима које зраче мудрошћу, смиреношћу и надом. Не само током разговора већ и током многих беседи осећа се и брига за људе и вера у заједништво. Народ са оваквим владиком зна да неће бити сам – и већ се виде многи резултати његове посебности, благости и духовног вођства.