Црквени живот у Оснабрику датира још од 1941. године. Наиме, почетак Другог светског рата и слом тадашње Краљевине Југославије је имао трагичне последице по целу земљу. Наша отаџбина није била војнички спремна да се одупре много јачем непријатељу, те стога, мноштво тадашњег официрског кадра пада у заробљеништво. У периоду од 20. до 30. априла 1941. године бива заробљено и одмах интегрирано – спроведено, што даље од родне груде, око 5.000 официра. Они бивају транспортовани на север Немачке у оснабрички заробљенички логор ОФЛАГ 6Ц у Еверсбург.
Ти железнички конвоји, на основу постојећег писаног материјала и по сведочењу актера тих немилих догађаја, изгледали су овако: ,,У сточним вагонима били смо превожени. У вагонима нас је било око 150. Путовање је било паклено искуство јер нисмо имали довољно хране и воде, биолошке потребе смо често вршили у њима. Смрад и боравак били су несношљиви. Официрима хрватског порекла је било дозвољено да напусте конвој приликом проласка кроз Хрватску, али после потписане изјаве о сарадњи са окупационим властима. О страхотама које су преживели путници касније су сведочили и многи Немци који су остали згранути када су видели те мученике по доласку у Оснабрик. Пошто су смештени у заробљеничке жице, по Женевској конвенцији, они су имали некаква права на свој културни и верски живот. После пописа, смештени су по затворским баракама у којима је боравило 50 до 60 официра (од великог броја тих барака до данас је сачувано само две). У неколико наврата наши највиши официри су умољавали логорске власти за дозволу да одржавају верско-молитвене скупове. Под условом, да се та молитвена сабрања неће претварати у никакве манифестације, протесте и пропаганду, надлежне власти су издале дозволу, одобрење и тако се на дан 06. Маја 1941. године (на Ђурђевдан) одржала прва служба божија под отвореним небом. Била је забрањена било каква проповед. Служио је војни свештеник Милана Јовановић, који је био и сам заточеник овог логора а касније вишедеценијски парох оснабрички.
Та прва Света Литургија је била, по сведочењу оца Милана, ,,доста кратка али веома јасна и довољно гласна. Третман је био ужасан. Код победиоца се показивала не само тежња за истицањем победе, него и садизам, који је прелазио оквире морала и хришћанског сазнања о људском достојанству. Изложено свим безобзирностима робље је обратило своје погледе Богу и небу. На огромном пешчаном, логорском дворишту бијени, влажним вестфалским ветром, узнемиравани буком авионских мотора при веома ниском лету, нашли су се сви официри на нашој првој заједничкој молитви. Када је свештеник почео да чита Свето Јеванђеље сви су клекли и тако остали до краја Службе. Изгледајући као да чита молитву, свештеник је упутио прву проповед и позив да искрено верују у победу Божије правде и у помоћ Светог Ђорђа, заштитника слабих, немоћних и понижених. Између осталог је рекао и ово; Српски мученици, ви сте испунили своју дужност према Отаџбини. Нисте успели да је одбраните, но не очајавајте. И ово уклето место на коме стојите и клечите је величанствено поприште ваше херојске борбе. Јер ви са овом молитвом свој спор са безбожним непријатељем и тлачитељем предајете Божијој одлуци. Бог вас неће оставити постиђене, зато му се молите непрестано и верујте у Његову правду и победу. Ваша вера и молитва биће најстрашније оруђе против сваке неправде, тираније и злочина. Бог молитвама Светог Ђорђа нека вас просвети да ову истину можете разумети! Бог и Свети Ђорђе нека вас оснажи да све патње које стоје пред вама можете херојски поднети. Нека ублаже ваше уздахе и доведу вас до старе славе и победе“.
Од тада су ти ратни заробљеници, да би сами себи олакшали живот у логору почели и са разним другим активностима. Основане су разне секције а међу њима и црквени хор који је на Божијим службама одговарао на Светој Литургији. Израђен је и покретни иконостас који је преношен кроз логор, са места на место, и пред њим су се заточеници окупљали недељом и празницима на светим богослужењима. И све тако до краја рата и коначног ослобођења.
Поводом 80. година јубилеја, који на жалост, због актуелне пандемије, нисмо могли обележити онако како доликује и треба, ипак, на Ђурђевдан 6. маја 2021. године, Свету Литургију је, у одсуству надлежног пароха, служио протојереј-ставрофор Данило Радмиловић, парох диселдорфски и архијерејски намесник за Северну Рајну Вестфалију, и пренео благослов Преосвештеног Епископа Диселдорфа и Немачке Господина Григорија и одржао пригодну беседу тим поводом.
парох оснабрички
отац Маринко Рајак