Оживљење удовичиног сина
Бесједа на двадесету недјељу по Духовима
Живот човјеков протиче у једној беспрекдиној борби са сопственом поропадљивошћу, ограниченошћу, грјешношћу.
У обиљу својих свакодневних обавеза, задатака, брига што црпе и последњи атом наше снаге, је потребно за тренутак застати и поставити себи питање – зашто ми то све чинимо? Такође је потребно да се запитамо због чега нас прогањају толике бриге, море страхови, муче муке?
У основи свих наших страхова стоји страх од смрти. Као створена бића, ми се суочавамо са својом ограниченошћу, својим слабостима, својом смртношћу. Нема чудније и страшније појаве за наше постојање од смрти. Она нас обузима зебњом и страхом јер ми у дубини свог бића осјећамо нашу коначност, нашу непостојаност.
Како може нешто да нестане, да изчезне, да се никада више не појави? Како може неко, са обиљем својих емотивних, духовних и умних искустава тек тако да нестане са лица Земље? Како може човјек да умре?
Бесмисао, парадокс и трагедија смрти се најснажније показује у упокојењу вољење, блиске особе.
Данашње јеванђеље говори о чудотворном сусрету Христа са погребном поворком у граду Наину. У кратком опису овог догађаја сазнајемо да је мајка која сахрањује свога сина јединца већ преживила један велики губитак – изгубила је прије тога и мужа.
Бити самохрана мајка, удовица, је и у наше вријеме тежак испит и изазов, а у оно вријеме је то бреме било изузетно тешко.
Христос прилази поворци и као човјек се саосјећа са трагедијом и тугом скрханом женом. А као Бог чини велико чудо милосрђа. Прво што је учинио је да је приступио носилима и дотакао упокојеног младића. Овај, наизглед небитан детаљ, нам открва много. Стари јеврејски закон је забрањивао дотицање мртваца, и онога који би то учинио би сматрао нечистим. Христос свјесно крши овај закон. Патња, бол и страх трагедијом погођене жене, мајке, бивају важнији од пуке форме, од написаног слова, од обичаја.
Христос нам овдје, као и на више мјеста описаних у Светом писму, показује да дјела милосрђа, саосјећања, љубави увијек имају предност над пуким словом закона, да она испуњавају смислом и надилазе свако законско правило.
Господ се обрати умрлом младићу: „Момче, теби говорим, устани!“ (Лк 7,14), и мртвац устаде. Христос оживљава упокојеног, прекида тај зачарани круг пропадљивости, поништавајући свезе наше ограничене природе и удахњује живот у оно што је већ постало беживотно.
Сила овог догађаја је засјенила присутни народ. Чувши оживљеног младића како говори присутне обузе страх. Тај страх је у ствари богопоштовање подстакнуто доживљајем животворног присуства Божијег. „И сви слављаху Бога говорећи Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој.“ (Лк 7,16)
Догађај неисказивог и нама необјашњивог чуда оживљавања удовичиног сина не представља само чин неисказивог милосрђа Господњег према мајци која је изгубила јединца. Овај јеванђељски догађај носи у себи и једно још дубље значење – он нам открива истину Тајне спасења, да је Христос Побједитељ смрти. Касније нам Он то показује васкрснувши послије тридневне смрти.
Драга браћо и сестре, овдје долазимо до централне поруке коју нам наш Творац својим откривењем шаље – а то је да нас Бог Отац толико воли и жели да будемо живи са Њим, да је послао Сина Свога међу нас, да нас Он својом спасоносном жртвом и садејством Животворног Духа Светог поведе у заједницу постојања Божијег.
Зато знајте да у тренутцима потиштености, највеће туге и страха нисте сами, јер је Бог милости незагасне и живота вјечног ту крај вас.