Бесједа у недјељу 30. по Духовима – Пред Богојављење
(Мк 1, 1-8)
У овом периоду године, празнујући догађај Рођења Господа Нашег Исуса Христа, и дочекујући празник Његовог крштења и јављања Бога Оца и Духа Светог, нам још јасније постаје хришћанско учење о Богу који се открива човјеку и цијелој својој творевини.
Ово учење обједињује и носи у себи цјелокупну истину наше вјере. Истину о Богу који нам открива да је Он Отац, Творац цјелокупне творевине, који ствара цијели космос, све нама знане и незнане свјетове са Сином и у Сину; истину о томе да су сва створена бића, прожета стваралачком и животворном енергијом Духа Светог.
Ови празнични дани својом љепотом и радошћу које носе у себи, опет и изнова пројављују смисао свега што је створено, и свакога ко је постојао, који постоји и који ће постојати.
Свето предање Цркве хришћанске и Свето писмо које је настало у окриљу црквене заједнице, представљају једну изобилну ризницу свједочанстава о откривању Бога човјеку. Хришћанско предање свим својим искуством исповједа Бога који јесте невидљив, недостижан, непојмив, безграничан, свемоћан али и уједно и Свеблаг, Свемилостив, Сведржитељ, који је Свјетлост свијету, који је Љубав.
На првим страницама Свете књиге сазнајемо да Господ ствара свијет вољом својом у једном динамичном и стваралачком процесу и да је круна Његовог дјела човјек – биће у које Бог удахњује живот стварајући га по лику своме.
Свето писмо даље свједочи о присуству Божијем у историји изабраног народа, да га Он не напушта ни у најтежим тренутцима патње и страдања и да најављује долазак Месије, Спаситеља свијета.
А Спаситељ је свијету и људском роду неопходан јер смо недовршени, органичени, пропадљиви и смртни. Цијела творевина, све што дише вапи, тражи и чезне за Господом.
У данашњем читању смо чули како Свети еванђелиста Марко почиње своје Јеванђеље објашњењем да је управо Исус Христос, Син Божији, тај очекивани Месија ког су најављивали старозавјетни пророци. Такође сазнајемо да је анђео Господњи кога Бог шаље да припреми свијет за Његов долазак у ствари Јован Крститељ, свети човјек и велики испосник, житељ пустиње који је проповједао скори долазак Господа.
Овдје нам се открива велика тајна постојања човјековог. Свети Јован проповједа покајање као једини пут ка сусрету са Господом. Покајање јесте један свеобухватан процес промјене човјековог бића који Свети оци још називају преумљење. Покајањем ми почињемо да мјењамо стање својих емоција, свога разума, свога ума. Почињемо да спознајемо да је наш досадашњи начин постојана био непотпун, недовољан, погрешан. Покајањем отварамо средиште свога бића, наше срце, за сусрет са Богом који нам се јавља.
А када срце своје покајањем очистимо, отворимо, припремимо за Његов долазак, тада улазимо у заједницу са Њим, што јесте крштење. Свети Јован је, како нам Писмо говори, покајане крштавао само водом, али их је уједно позивао на вјеру у Онога који ће ускоро доћи и који ће их крштавати Духом Светим.
Зато је драга браћо и сестре битно да се непрестано подсјећамо да смо крстивши се примили један велики дар, дар Духа Светога. Да нас је Господ Бог наш примио у окриље своје и да смо тиме позвани да непрестано стремимо ка Њему. Да мијењамо себе, преиспитујемо своје мисли и своја дјела, чистимо срце од непотребног терета, да се боримо за добро и да стичемо љубав. Све ово набројано јесте пут покајања, пут човјекољубња, пут богољубља. Тиме ми оштримо своја духовна чула да би могли да чујемо, осјетимо, доживимо Бога који нам се непрестано јавља.
Радујмо се, Христос нам се роди, Бог нам се јави!
Амин.
Тонски запис бесједе: