БЕСЈЕДА
СРЕДОПОСНА НЕДЈЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА
3. април 2022.
О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу Вас трпјети? Мк 9, 19
Ове ријечи одјекују нашим бићем, будећи нас из сна и духовне обамрлости, позивајући нас да се запитамо гдје нас то наш живот води и шта то треба да учинимо, не би ли се пренули и кренули да мијењамо стање наше свијести, не би ли почели да испуњавамо наше постојање смислом.
Тема којом се бавимо ове, четврте недјеље Великог поста јесте тајна вјере. У данашњем читању одјељка из Светог јеванђеља смо чули причу о сусрету Господа Исуса са човјеком који је носио тешки крст родитељства, јер је морао да се брине о сину у коме је, како вели Свети апостол Марко, од дјетињства био дух нијеми. (Мк 9, 17).
У овој дирљивој сцени сусрета тугом и бригом изнуреног оца са Исусом, открива се суштина богочовјечанског односа, и веома је битно за сваког човјека да схвати од чега је тај однос саздат. А саздат је, или боље речено, требало би да буде саздат, од узајамне вјере једног у другог – човјека у Бога, у Његово свеисцјељујуће присуство и милост, у Његову бригу и љубав, али и вјере Бога у човјека. Јер, како нам свештена историја Божијег откривања свијету казује, Бог од самог праскозорја свијета, од почетка његовог стварања пројављује своју вјеру у човјека, у његово послање, у његове снаге. Бог вјерује у човјека, јер га познаје, јер познаје сваког од нас. А како и неће, када је како у првочовјека Адама, тако и у свако друго људско биће у историји човјечанства удахнуо дах живота и утиснуо у њега тајанствени одсјај свога лика. Бог вјерује у сваког од нас јер Он зна да смо у створени да постанемо бића свјетлости и добра, бића која су способна за стваралаштво и љубав.
Бог вјерује у сваког од нас јер нас Он неизмјерно и безрезервно воли. Воли онако, како родитељ воли своје дијете и онда када га оно изневјери, повриједи или остави. Бог толико воли свијет и род људски, да је послао Сина свога Јединродног међу нас да би нас Он спасио од пријетње ништавила и пропасти смрти.
Свједочанство о томе да је Бог дошао међу нас и да је Он преузео на себе тешки крст наше коначности и пропадљивости не би ли обновио палу нашу природу својим страдањем и препородио је у боголики начин постојања, јесте основна истина коју исповједа вјера хришћанска. Вјера која јесте, како рече Апостол Павле моћна утјеха за све нас који смо се одлучили да се држимо наде у Христа. (Јев 6,18) Вјера у Христа је котва, сидро, наше душе, чврста и поуздана (Јев 6,19) која нас држи на површини живота. Без ње ћемо изгубити битку са пропадљивошћу, са гријехом, са смрћу.
Јако је важно да се пробудимо из стања једнодушности и духовне апатије, да признамо прије свега себи да смо бића непоуздана, варљива, слаба, склона паду. Не би ли и у тешким тренуцтиа живота, у дубини нашег срца могли да чујемо Христове ријечи којим нам се Он тјешећи обраћа: све је могуће ономе који вјерује. (Мк 9,23)
Откривајући вјеру у себи, борећи се за њу, ми почињемо поново да усмјеравамо наше биће ка Богу. На тај начин ми отварамо наше срце за благодат Божију која улазећи у наше постојање постепено преображава наше енергије, откривајући нам изнова силу слободе, чинећи нас поново способним да волимо, да градимо мир у себи и око себе.
Све ово, драга браћо и сестре у Христу, јесте пут којим свако од нас треба да крене. То је уски пут који нас кроз покајање води ка исцјељењу и преображењу. То је пут ка Јерусалиму, пут ка Васкрсењу. На њега крећемо оног тренутка када попут оног скрханог родитеља завапимо: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју! (Мт 9, 24)
Амин.