Liebe Schwestern und Brüder,
ich habe die besondere Gelegenheit, mich nach diesem außergewöhnlich schönen Gebet mit einigen Worten an Euch zu wenden.
Diesen Gottesdienst feiern wir meist zu Ehren des Wohlgefälligen Gottes, an den Feiertagen also, die wir Slava nennen. Gemäß seiner Struktur erinnert er an das Kernstück der Göttlichen Liturgie, nämlich an die Heilige Eucharistie, an das Brotbrechen und die Darbringung des blutlosen Opfers an denjenigen, der uns geschaffen hat.
Nach der mündlichen Überlieferung feierten auch Laien während der Unterjochung und Sklaverei diesen Gottesdienst, da meist kein Priester anwesend war.
Er ist daher sehr einfach gestaltet, jedoch voller Herzlichkeit und regem Kontakt zur Schöpfung. Durch Berühren und Küssen verbindet er uns miteinander in ständiger und intensiver Ausrichtung auf den, der in seiner Rolle als Vermittler zum Erhalt unserer Verhältnisse stets unter uns ist und dies immer sein soll, der Gottesmensch Christus!
Da wir hier vor dem Weizen, Brot und Wein stehen, erscheint es mir passend, einiges über die Symbolkraft des Weizens zu sagen. In einer altehrwürdigen apostolischen Schrift heißt es, dass wir Menschen auf der Erde zerstreut sind, wie ausgesäte Weizenkörner. Wenn der Weizen nun gedeiht und seinen Ertrag bringt, wird er gesammelt und in die Mühle gebracht, wo er zu Mehl verarbeitet wird. Später wird aus diesem Mehl Brot hergestellt. Dieses Brot wird in der Liturgie Gott dargebracht.
Was fällt uns hierbei auf, liebe Schwestern und Brüder? Wir merken, dass auf diese Weise alle zerstreuten Körner in einem Brot vereint worden sind. Es geschah die Vereinigung, zu der wir alle im hohepriesterlichen Gebet berufen sind, dass alle eins sein sollen.
Erinnern wir uns auch an die Worte Gottes über das Weizenkorn, das auf die Erde fällt und stirbt, jedoch reiche Frucht bringt. Wenn das Weizenkorn nicht in die Erde fällt und stirbt, wird es keine Frucht bringen und es bleibt allein. Diese Worte erinnern uns an die Unentbehrlichkeit des Opfers und der Aufopferung bzw. der Notwendigkeit, dass wir jeden Tag in der aufopfernden Liebe für den anderen gekreuzigt werden, um die Erde unseres Leibes darauf vorzubereiten, die geistlichen Ähren zu tragen, nachdem wir unsere Seele als Korn für die Nächsten geopfert haben.
Das Brot als unersetzbares Nahrungsmittel hat in den neutestamentarischen Schriften eine tiefgreifende Bedeutung. Es ist eines der wichtigsten Elemente des Abendmahls Jesu. Es wird vom Herrn in Anwesenheit der Reisenden nach Emmaus, Lukas und Kleopa, gebrochen. Zudem ist es das Symbol der Einheit, das uns mithilfe des inbrünstigen Gebetes zur Gotteserkenntnis und zur gegenseitigen Erkenntnis führt. Es ist ein heiliges Mysterium sowohl in der Göttlichen Liturgie als auch bei diesem Brauch des Brotbrechens.
Da wir hier vor einem Weinberg stehen, Wein segnen und trinken, erlaube ich mir auch einiges über die wunderbare Symbolik der Worte Gottes über den Weinstock und die Reben zu sagen, als der Herr sprach: Ich bin der Weinstock und ihr die Reben. Hier sei auch ein liturgischer Moment herbeigezogen. Während der Bischof die Gläubigen segnet, spricht er zu ihnen: Herr, o Herr schaue herab vom Himmel und siehe und besuche diesen Weinstock und festige ihn, den deine Rechte gepflanzt hat.
Liebe Freunde, für uns Priester und Bischöfe als christliche Missionare sind die Welt und die Menschen nichts anderes als ein Weinberg, den wir sanftmütig, aufmerksam und sorgsam bearbeiten, gießen und hüten sollen, ganz nach dem Vorbild vieler Winzer, die sich täglich um ihren Weinberg kümmern.
Dieser Gottesdienst ist, nach meinem Ermessen und meinem Gefühl, der Ausdruck der eben vorgelesenen frohen Botschaft aus dem Evangelium: Das ist mein Gebot: dass ihr einander liebt, so wie ich euch geliebt habe. (Joh 15,12).
Er, der seine Seele, sein Leben für uns gab, hinterließ uns das Vermächtnis, dies zu seinem Gedenken zu tun. Indem wir das Brot brechen, verkünden wir seine Kreuzigung und feiern seine Auferstehung. Gleichwohl erinnern wir uns daran, wie sehr er uns geliebt hat und nun von uns erwartet, dass wir einander lieben, ganz im Geiste der aufopfernden Liebe, die uns durch das Kreuz zur Auferstehung bringt.
Liebe Freunde in Jesus Christus! Ich bin der allmächtigen Dreieinheit Gottes, dem Vater, dem Sohn und dem Heiligen Geist dankbar für solch eine Gabe und Gnade, die ich heute mit euch teilen kann.
Möge Gott euch segnen und alles erdenklich Gute schenken!
Поштоване сестре и браћо,
имам изузетну прилику да вам се, након ове необичне (посебне) и лијепе молитве, обратим са неколико речи.
Ова Божија служба, коју најчешће, у част Божијих угодника, вршимо на празнике које називамо славом, по својој основној структури подсјећа нас на Свету Евхаристију и на оно што је сама срж Свете Литургије, на ломљење хљеба и принос бескрвне жртве ономе који је све створио.
Ову службу, по предању, служили су и лаици у тешким временима ропства, у случајевима недостатка свештенства.
Служба је једноставна, препуна топлине и контакта са творевином. Она нас цјеливом и додиром повезује једне са другима, а све је то опосредовано непрестаном, усрдном усредсређеношћу на онога који јесте и увек треба да буде посреди нас, као посредник у свим нашим односима, Христос Богочовјек!
Када се већ налазимо овдје пред символима пшенице, хљеба и вина, чини ми се умјесним рећи неколико ријечи о њима. У древном апостолском спису записано је да смо ми људи расијани по земљи као што се сије пшеница. Када пшеница узрасте и род донесе, сабира се и носи у млин гдје се меље и у брашно претвара. Затим се брашно мијеси и од њега хљеб прави. Тај хљеб приноси се Богу на божанским службама. Шта примјећујемо, поштоване сестре и браћо? Примјећујемо да се на овај начин свако од расејаних зрна ујединило у један чисти хљеб. Догодило се сједињење на које смо позвани у Христовој Првосвештеничкој молитви да сви једно буду.
Сјетимо се и ријечи Господњих како пшенично зрно паднувши на земљу умрије и многи род донесе, а ако ли не умрије неће рода донијети. Ове ријечи нас подсјећају на неопходност жртве и жртвовања тј. потребе да се сваки дан распињемо једни за друге у жртвеној љубави, како бисмо припремили земљу свога тијела да из ње може израсти духовни пшенични клас, након што положимо зрно наше душе за ближње своје.
Хљеб, основна и незамјењива животна намирница, има своју дубоку символику у списима Светога Писма Новог Завјета. Хљеб је један од главних елемената Господње Тајне вечере. Он се ломи, од стране Господа, на путу за Емаус уз учешће Луке и Клеопе. Символ је јединства који нас уз усрдну молитву води ка богопознању и познању једних са другима. То је чудесна и благословена тајна како литургијског тако и овог чина освећења хљеба (или славских знамења).
Будући да тренутно стојимо пред виноградом, благосиљамо и пијемо вино, рекао бих нешто и о о чудесној символици ријечи Господњих о чокоту и лозама: ја сам чокот а ви сте лозе. И још једног момента, када се Епископ на литургији обраћа свим вјернима уз благосиљање, ријечима Господе, Господе, погледај са неба, види и благослови виноград Твој, утврди га и усаврши јер га засади Десница Твоја. Драги пријатељи, за нас хришћанске мисионаре свештенике и епископе, овај свијет и људи нису ништа друго него ли виноград који смо дужни да њежно, пажљиво и брижно обрађујемо, залијевамо, пазимо и чувамо по угледу на вриједне виноградаре који свакодневно брину о свом винограду.
Ова цјелокупна служба је, по мом утиску и осјећају, управо израз онога што нам благовјести прочитани одјељак из Јеванђеља Das ist mein Gebot: Liebt einander, so wie ich euch geliebt habe Јн 15,21.
Он Који је положио душу, живот свој за нас, оставио нам је да ово чинимо у његов спомен. Да ломимо хљеб, распеће његово објављујући и васкрсење његово славећи, те да се, тако чинећи, подсјетимо на то колико је Он заволио нас и да очекује да и ми волимо једни друге том жртвеном, крсно-васкрсном љубављу.
Захвалан сам Свесилној Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу на дару такве и толике милости, који данас могу да подјелим са вама, драги пријатељи у Христу Исусу!
Бог вас благословио и свако добро даровао!
