На празник Лазареве суботе, 8. априла 2023. године Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога архангела Михаила у Филинген-Швенингену. Владика Григорије је у чин чтеца храма рукопроизвео Леонида Звајгинцева. Након богослужења освећена су славска знамења парохијана који Светога Лазара Четверодневнога прослављају за свога молитвеног заштитника пред Господом.
Празнична бесједа Владике Григорија:
Драга браћо и сестре, данас је чудесан празник и јуче је био чудесан празник и сутра ће бити чудесан празник а прекосутра је чудесна и Велика недјеља. Онда долази онај најчудеснији празник Васкрсења Христовог. Овај празник претходио је догађајима које ћемо прослављати у сљедећој недјељи. Чули сте ово Свето Јеванђеље у коме се види како су апостоли вољели Лазара, како су га вољеле његове сестре, што је природно, како су га вољели Јудеји, људи из околине, његове комшије и како га је волио сâм Христос. Тај Лазар беше очигледно неки добар човјек, добре људе није лако не вољети. Овдје се догађа нешто изванредно и нешто чудесно, нешто што нас подсјећа на сами почетак и оно што се догодило пре свега. Замислите, браћо и сестре, онај тренутак када још ништа није било на овој земљи дефинисано и јасно, само је био створен свијет и није био вјероватно тако лијеп као што је данас, као што су лијепе ове ливаде, поља и шуме. Тада је Господ створио човјека од земље, од праха земаљског, и још ништа није било тако савршено и завршено до једног тренутка када је Бог том човјеку рекао Адаме, када га је позвао и оживио. Ми из тога, браћо и сестре, учимо да ми у овај свијет долазимо као живи на позив Божији. Данас у овом Јеванђељу поново нам се открива то када и како је човјек жив. Иако је Лазар умро и четири дана је лежао у гробу, иако је, по речима једне од сестара, његово тело било у распадању, и још рече ону страшну ријеч у болу и жалости већ заудара, на позив Христов Лазаре, изађи напоље, на позив и на Његово изговарање Лазаревог имена, умрли поново оживљава. И нама се то све чини чудесним и страшним, али тако и јесте. Браћо и сестре, зар и ми тако не оживљавамо свакога дана када нас Господ позове по имену, али не само Господ него када нас позове неко кога волимо, наш пријатељ и каже наше име Григорије, Петре, Марта, Марија, Александре, ми као да оживимо. Када мајка каже наше име док смо били дјеца, ми истога тренутка оживимо. Када муж који воли своју жену каже њено име, она оживи или када она каже његово име, он оживи. Нико не може да сакрије у изговарању тога имена једну велику и неизрециву тајну – има ли ту љубави или нема. Када кажемо име некога човјека или када га позовемо, већ се у нашем гласу осјећа како и колико ми волимо тога човјека и колико тај човјек за нас значи. То је велика тајна, браћо и сестре, и ми живимо од тога позива и призива, прије свега од позива Божијег а онда и сви и једни другима дајемо живот. Замислите, када неко некога мрзи или са злобом изговара његово име или уопште неће да изговори његово име. А када неко некога воли, он стално са љубављу изговара његово име и тако га чини да он живи и да јесте. У данашњем Јеванђељу Христос нам то открива, браћо и сестре. Открива нам колико је важно да нас призове Бог у живот и колико је важно да то буде са љубављу која оживљава и умрлога. Тај догађај, браћо и сестре, је био толико снажан и толико моћан да су сви они и који нису вјеровали у Христа, која су га порицали, који су пријетили да ће Га каменовати, како кажу апостоли, али сви они су се поколебали у својим злим намјерама и рекли овај подиже из мртвих, овај позивом из смрти враћа живот. Онда су они који су имали необичну завист према Њему још више почели да Га мрзе хотећи да Га убију и били су Га и то најстрашнијом смрћу, разапињући Га на крст. На врху крста, по обичају, требало је да се напише име онога који је распет. Они су написали Његово име Исус Назарећанин цар јудејски и нису били свјесни да тиме опет ко је Он у ствари и открили су да је Он Цар Израиљев. Ништа то не би значило да Он није сишао у гроб. Када је сишао у гроб и отишао у Ад и срео све умрле људе, и како каже Јован Златоусти није било могуће да смрт држи живот у рукама. Он је покидао окове смрти и од тога тренутка ми кроз смрт пролазимо, ми који вјерујемо у Христа, и улазимо у живот. Није више оно стравично стање у којем само умиремо и остајемо, него пролазимо. Морамо умријети, морамо проћи кроз смрт. Ето, Лазар који је васкрсао морао је опет проћи кроз смрт али опет ући у живот. Кроз Лазара нам Христос показује како ће то бити са нама, ми ћемо умријети али он зна наша имена која су записана у Његовом вјечном уму, у Његовом срцу. Ми смо крштени, иако чинимо безакоња, иако чинимо све ово што смо читали у данашњем апостолу, опасно је, можда ћемо изаћи на суд, страшно је, али изнад свега тога је Његова љубав и на ту Његову љубав треба да одговоримо својом љубављу. Браћо и сестре, свађају се муж и жена, син и отац, ћерка и мајка, пријатељи али ако сви они знају ову истину, истину која открива шта убија и шта нас оживљује, убија нас мржња а оживљује љубав, обија нас порицање другога који је поред нас а оживљује признавање другога који је поред нас а ми другога признајемо када кажемо његово име, ми тада признајемо да он јесте, да постоји и не само то него да хоћемо да он постоји и да јесте. Ето, браћо и сестре, шта нам открива данашњи чудесни празник и да свако од вас зна да је Христос ваш пријатељ, и да свако од вас зна да када умре да ће за вама плакати ваши најближи и вапити Господе, да си Ти овдје био не би умро вољени за ким жалимо. Он ће увијек, не само Лазару своме пријатељу, него и мени најгорем од свих, и теби бољем од мене, увијек рећи устани и изађи из смрти и ући у живот. Амин Боже, да тако буде са нашим животима.
