Драга браћо и сестре у Христу,
Свето јеванђеље обилује мјестима која описују сусрете људи различитог старосног доба, сталежа, образовања, етничке припадности са Господом Исусом Христом. Неки од њих су Га препознали и повјеровали у Њега, али многи нису. Чак су, како нам Писмо свједочи, и они Њему најближи били често у недоумици и сумњи ко је заиста био Исус Назарећанин.
Очигледно је да постоји одређена препрека која човјека спријечава да у потпуности упозна Бога. Између човјека и Бога, између творевине и Творца, између коначног и бесконачног постоји јаз који једино Бог може да премости.
Свето Писмо свједочи о историји спасења свијета. У њему је забиљежено свједочансто о откривању воље Божије који хоће да свијет, цијели људски род, сваки човјек, пређе из смрти у живот.
Читајући Свето Писмо сазнајемо да се Бог јавља човјеку тајанствено и лично. Он се обраћа конкретним људима и позива их да садејствују у извршењу Његове воље.
Бог се обраћа Ноју, Аврааму, Исаку, Јакову, касније Мојсију, Саулу, Давиду, пророцима и открива им да је добар и праведан. Позива их да они и њихови потомци постану његов народ учећи се праведности кроз заповјести и закон.
Заповјести и Закон Божији су у Старом Завјету били мјера праве вјере. Ко испуњава ријечи закона и извршује заповијести, сматран је праведником и достојним слугом јединога Истинитог Бога.
Међутим, доласком Сина Божијег на свијет, Бог нам у пуноћи своје истине открива да Закон јесте важан, али да његово пуко испуњавање није довољно за успостављање заједнице са Богом.
Христос се супроставља тумачима Закона, тзв. књижевницима, ученим фарисејима и свештеницима разбијајући заблуду да је само слово закона довољно за испуњење правде и воље Божије. Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско. (Мт 5,20)
Тешко су то прихватали Јудеји, народ изабрани. Свети Апостол Павле објашњавајући пише: Јер не познавајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божојој. (Рим 10,3).
Значи не само да Израиљ, тј. народ јеврејски који је по предању и закону био изабран, није познао шта је правда Божија, него је упркос својој ревности потпуно промашио свој пут.
И опет се враћамо на питање како је могуће да неко ко познаје Свето Предање, свједочанство о Откровењу Божијем, или неко ко је цијели свој живот изучавао Закон и Свето Писмо, зна га можда наизуст и убјеђен је да чини правду Божију, чини неправду према Христу?
Изнова се показује да познање Бога није само дјело ума и наших интелектуалних способности. У данашњем читању Јеванђеља смо чули једну веома необичну повјест о истјеривању демона из двојице бјесомучних. Када им је Христос пришао, демони који су били у њима повикаше: Шта хоћеш од нас Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас шучиш? (Мт 8,29)
Демони исповједају да је Исус, Син Божији. Такође им је познат план Божији о другом Христовом доласку напомињући да је дошао прије времена. Значи пали анђели познају оно што је Исусовим најближим ученицима било непознато или нејасно. И ипак их то не спашава!
Али шта нас то чини блиским Богу?
Апостол Павле пише, како данас чусмо: Јер ако исповједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. (Рим 10,9)
Извршење заповијести и поштовање Закона Божијег, служење прописаних правила, држање постова, изучавање Светог Писма, читање дјела Светих Отаца јесте пут који нас учи врлинама и праведности али није потпун ако не упустимо силу милости Божије у срце своје и спознамо да је Христос ваистину васксрао и да је ту, међу нама и у нама. Да повјерујемо, Јер је Христос, како рече Апостол Павле, завршетак закона за оправдање сваком који вјерује. (Рим 10,4).
А вјера, како нас учи Свети Апостол, није само ствар ума, убјеђења или принципа. Она је ствар срца. А срце је у предању Древне Цркве сматрано средиштем човјековог бића. Само ако у дубини сопственог бића прихватимо свјетлост Васкрса, свјетлост вјечног Живота, моћи ћемо да сусретнемо и препознамо Онога који је дошао међу нас.
Демони су знали ко је Христос, знали су да је Он Син Божији али су на Њега гледали са страхом јер су неслободна и поробљена бића, којима су мржња и бјес постали начин постојања.
Ми смо позвани да Господа познамо љубављу. Ако у Христа повјерујемо, значи да смо га завољели. Јер се срцем вјерује за праведност (Рим 10,10).
Зато узвикнимо и ми древним хришћанским узвиком Мараната! Што значи Господе дођи. Дођи и освети нас, оплемени нас љубављу својом да не бацамо камен осуде на брата и сестру своју, да не завидимо, да не оптужујемо лажно једни друге него да волећи Христа, постанемо заиста Његови праведници, причасници Истине која ослобађа од немира, страха, гњева, мржње и сваке друге духовне нечистоте.
Нека тако буде,
Амин Боже.