БЕСЈЕДА НА ЈОВАЊДАН
20.01.2024.
Једна од најупечатљивијих књига Светог Писма Старог Завјета – Књига Проповједника – почиње изненађујуће песимистичним ријечима:
Таштина над таштинама, вели проповедник, све је таштина. Каква је корист човеку од свега труда његовог, који се труди под сунцем? (Проп 1,2-3)
Даље овај старозавјетни писац наставља да описује непрестано и наизглед бесциљно кружење историје и догађаја:
Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек. Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле долази. Ветар иде на југ и обрће се, и у обртају свом враћа се. Све реке теку у море, и море се не препуња, одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку. Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо не може наслушати. Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. (Проп 1,4-8)
Ови, прије више хиљада година написани, стихови одишу осјећајем дубоког разочарења и у немоћ претворене равнодушности. Од тада па до дана данашњег човјек и даље трага за одговором на то проклето питање зашто се све понавља једним те истим, устаљеним током.
У природи се појаве мијењају по њеним законима, друштва и цивилизације настају, расту, досезају свој врхунац и затим нестају. Човјек се рађа, развија кроз дјетињство и младост у зрелу особу, постаје родитељ, доживљава успјехе, суочава са неуспјесима, јури за нечим што замишља као срећу, али полако и неумитно временом почиње да копни да би на крају скончао свој живот. И тако укруг, из генерације у генерацију и нема ништа ново под сунцем.
И заиста изгледа да ничег нема што под сунцем није већ виђено, и успјех и неуспјех, и врхунац и пад, и радост и туга, и уживање и страдање. И та спознаја се не темељи само на једном емотивном утиску, то је стање духа. Она је израз човјекове немоћи да се супростави сопственој судбини, да промјени временски ток и да разбије тај зачарани круг.
И када на крају схватимо и у болу признамо да су сви наши покушаји да оставимо траг у времену узалудни, јер ће се вјера у било коју идеологију – о идеалном друштву, о великој нацији, империји, царству – као и наша нада да ћемо технолошким напретком и културом побједити пролазност показати лажном, наћи ћемо се опет пред амбисом безнађа, разочарења и равнодушности.
А наду у то да живот није узалудан, да нисмо само један обични мали шраф заврнут у механизам огромне космичке скаламерије, да нисмо само један број, анонимна и лако замјењива јединка, нам нуди откривењска вјера. Вјера у Творца који се открива својој творевини, некада кроз велике историјске догађаје а некада тајанствено, постепено и тихо.
Бог открива својим створењима да, упркос свему, наше постојање има смисао. Да смо бића у која је при стварању уткано Божије присуство и да у свијет долазимо са једним основним задатком – да одазивајући се на позив Господњи постанемо Његова дјеца и саучесници у дјелу спасења свијета.
Тај позив је добио и Светитељ кога данас прослављамо. Како Свето Писмо свједочи, Бог благослиља јеврејског свештеника Захарију и његову супругу Јелисавету у позним годинама даром родитељства. Већ је тај догађај описан као чин Божије интервенције. Бог дарује старом брачном пару, који се одавно био помирио са својом судбином, нешто сасвим неочекивано и ново – дарује им дијете.
Јован се временом учи уз оца закону и вјери у једног Бога који се открива изабраном народу, стасавајући постепено у искреног и храброг боготражитеља да би на крају постао последњи велики Пророк.
Поставши садјелатник Духа Истине, овај бескомпромисни трагалац за смислом живота, не пристаје на пуко и ускогрудо органичавање вјере на мртво поштовање Закона и древних обичаја, те одлази у пустињу да би тамо кренуо у борбу против сопствених слабости и потрагу за извориштом Воде живе.
Јован је својим подвигом и службом припремао пут за долазак Онога који је истински и једино ново под Сунцем. Позивао је народ Божији да се пробуди из духовног сна, да се тргне и ослободи чамотиње и обамрлости, да не буде млак у вјери, позивао је на покајање.
Јер једино ако се покренемо својом вољом и кренемо да се суочавамо са нашим демонима, са нашом слабошћу и нашим гријесима и таштином, и када истински завапимо Господу за милост, бићемо спремни да прихватимо Онога који је дошао да нас обнови, да нас преобрази.
Јован долази до познања Истине тек оног тренутка када на ријеци Јордану пред њим стаје Христос. Тек у сусрету лицем ка лицем са свијетлим ликом Сина Божијег бива јасно да су његов цијели животни пут, подвиг, пророчка служба била припрема за тај моменат.
Лични сусрет са живим Богом је пут на који показује Претеча Господњи. То је једини начин да разбијемо тај зачарани круг бесциљног кретања. Сусрет са Сином Божијим кога нам шаље Отац Небески који у садејству са Духом Светим обнавља природу, освећује воду дајући јој силу благодати, јесте наш једини пут ка спасењу.
Драга браћо и сестре, нека ови богојављенски дани буду вријеме духовне обнове за све нас. Нека благодат Господња обнови и ојача наше снаге, нека Господ помогне да се отвори срце наше да би препознали Онога који је дошао међу нас. Онога који је једино ново под Сунцем, да би попут Светог Претече узвикнули: Гле, [дође] Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!
Бог се јави!