У недељу трећу по Педесетници, 14. јула 2024. године, јереј Александар Дебељак служио је свету Литургију у Саборном храму Светог Саве у Берлину уз саслужење протојереја Станислава Дурића, пароха при храму Светог Николе у Фениксу, Аризона (Епархија западноамеричка) и јереја Стевана Дурића, пароха при храму Преображења Господњег у Суторини.
Након прочитаног јеванђељског одељка, отац Александар се обратио присутнима. Његову беседу доносимо у целости:
„Процес сазријевања људског ума буди широк спектар интересовања и покреће нове процесе и отвара нова питања. Човјек се, на путу свога интелигентног развоја кроз историју, сусрео са питањима која ће у много чему одредити његова интересовања, његове жеље, његове страхове и његова стријемљења. Питање које се уздиже изнад свих јесте питање коначности нашега живота. У судару са чињеницом своје коначности човјек почиње све више и више да трага за божанством и божанским. Тражио га је на небу, под земљом, чезнувши за нечим што фасцинира и улива страх, за нечим што је јаче од њега у свакоме смислу. Човјек је све вријеме тражио а Бог се, такође, све вријеме откривао, међутим, Бог није био онакав каквим Га је човјек замишљао, што је често доводило до тога да Бог, и поред Свога приусуства у овоме свијету, не буде препознат и појмљен као Онај Који Јесте. Као Човјекољубив и Милостиван, а не ужасан и суров, Бог се, трагајућем човјеку, појављује на хоризонту идући му у сусрет. Оваплоћењем, тј. Рођењем Сина Божијег, прекраћен је пут нашем трагању. Више не морамо да идемо тамо или овамо, више не морамо да лутамо у безнађу и агонији. Довољно је само да у вјери и љубави отворимо срце и прочистимо ум пред Богом Који нам се објављује, јер ум и срце, иако знају да вуку свако на своју страну, око ствари које су истином прожете, они се у потпуности саглашавају, јер оба пута, и пут здрава разума и пут чиста срца воде ка истом циљу, ка једној истини.
Браћо и сестре, из ове књиге, која се у мало скромнијем издању налази на полицама ваших домова, из овога Светога Писма, чули смо одјељак Христове бесједе, једне дуге бесједе познате по називу Бесједа на гори.
Христос на једној гори учи окупљени народ износећи мноштво заповијести у којима указује на сада непотпуност старозаветног закона, много пута говорећи чули сте како је казано старима а Ја вам кажем… На конкретном примјеру: чули сте како је казано: не убиј, јер ко убије биће крив суду а ја вам каже да ће сваки који се гнијеви на брата свога… бити крив суду. Христово Ја јесте нови закон, нови завјет, савез или завјет љубави! Та нова наука нам каже да се заповијести а самим тим и наша одговорност не тичу само нашег спољашњег живота и наших поступака, него цијелог човјека, човјека у потпуности. Шта то значи браћо и сестре? То значи да нису само битна моја дјела него и моје намјере, и моје мисли, и моја осјећања све оно што је у мени, што је било у мени и претходило неком дјелу, јер и то јесте неодвојиви дио тог дјела или чина. Краће речено, правилно дјело неучињено из љубави није добро дјело.
Шта нам каже света ријеч коју смо чули данас из овог Јеванђеља?
Око је свјетиљка тијелу, ако је око кварно, кварно је и тијело а ако је око добро, добро је и тијело. Одмах нам је јасно да Приповједач не даје примјер из свијета медицине, и да не говори о болестима ока. Човјек данас као и ономад, зна да болести ока, па чак и она најтежа не угрожава наше тијело. Не можемо рећи да слијеп човјек има кварно тијело, јер онда би значило да сваки онај који види има добро тијело.
Шта онда значе ријечи: добро око и добро тијело, и лоше око и лоше тијело?
Око, у овој бесједи Христовој, означава нашу способност расуђивања, око означава нашу разборитост која се првенствено пројављује у умном дјелању. Од исправности нашег умног дјелања зависи не само квалитет нашег тијела, јер поменуто тијело у овој причи не означава обично тијело него живот, што ће рећи, да од исправности умног дјелања зависи наш живот, зависи то какав ће наш живот бити. Христос поручује: да ти правилно расуђивање буде водиља кроз живот, јер од њега сав твој живот зависи!
Даље Господ каже: како човјек не може да служи два господара, не може да угађа и Богу и демону. Овим ријечима Христос нам указује на једну од основних одлика човјека а то је одлучност али одлучност у исправном одабиру. Неодлучан човјек граничи се са непостојањем, јер какав је то живот и какав је то човјек када други одлучује у име његово, то Господ никада није тражио од нас. Али, одлучност сама по себи неће нас довести до исправног одабира. Ријетко када ћемо некога хвалити само зато што је он одлучан а да не мјеримо тежину и исправност његове одлуке. Разборит човјек ће доносити одлуке које ће бити исправне и добре, јер је разборитост чврсто повезана са владањем собом.
У наставку бесједе на Гори Христос каже да се не бринемо око тога шта ћемо јести и шта ћемо обући. Ако је духовно око наше испуњено разборитошћу, и промишљајући умом и срцем бивамо одлучни и доносимо добре и исправне одлуке, онда не треба да се бринемо око тога шта ћемо јести или обући, јер тада нико неће бити гладан и неодјевен, нити ће бити неко гладан и неодјевен поред нас, нити ми гладни и неодјевени проред неког другог који расуђује разборито.
За примјер како људи треба да живе и поступају Господ наводи природу, која живи и расте, служи сврси и пркоси својом љепотом. Природа нема свој ум, њом промишља и управља Бог својим умом. У природи можемо наћи обрисе Божанског дјелања, у једну руку тако једноставне а у другу тако величанствене, будући да својом величином превазилазе највиша остварења људских руку и људске славе.
Ово Јеванђеље завршава се ријечима: најприје иштите Царство Божије и правду његову и ово ће вам се све додати. Разуман човјек пун љубави, који се диви Господу и природи Његовој знаће шта да тражи прије свега. Како је рекао један мудрац: Свака заповијест је обављена правилно ако је обављена саобразно њеној вриједности! А има ли шта вриједније од Царства Небеског?!
Господе Сведржитељу, који познајеш наша срца, просвети очи ума нашег у спознању истине твоје и удостој нас царства Твога, амин.“
