У недељу трећу по Педесетници, 14. јула 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован, викар Митрополита немачког, служио је свету Литургију уз саслужење јерођакона Василија (Старовлаха) у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру.
Након прочитаног јеванђељског одељка, Епископ Јован се обратио присутнима. Беседу Његовог Преосвештенства доносимо у целости:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, речи Јеванђеља нису рећи људске нити су речи пролазне. Речи Јевађеља су вечне и из вечности које говори Бог Господ Исус Христос који је сишао међу нас и понизио се. Одрекао се своје силе и славе, свега онога што он као Бог – свесилни и свемоћни – јесте да би нама омогућио да чујемо Његове вечне речи на начин који је за нас најподеснији. Како би нас, који смо од Њега отпали и склони греху, живљењу супротно од Његових заповести, како би нама омогућио да поново чујемо речи из вечности. Како би се у нама обновила првобитна лепота, како бисмо ми – у благодати Божијој сиромашни – поново стекли богатство. Међутим, то богатство можемо стећи само ако осиромашимо. Господ нам показује целим својим животом и свим својим учењем да је, заправо, пут нашега спасења истовремено и пут нашег осиромашења. Господ се родио на незнатном месту, у незнатном крају свога народа и био положен у јасле – Он који је створио све што постоји, прихвата да буде сиромах који нема где главу склонити, живи на земљи себе сиромашећи а друге богатећи лечењем, исцељењем, васкрсавањем из мртвих, отварањем очију слепима и праштањем великих грехова грешницима који се кају, скидањем великог терета са оних који су били гресима притиснути. Све то чинећи, чинио је себе незнатним и себе је сиромашио како би нас обогатио. Пред крај свог земаљског живота је прихватио да буде од старне оних које је дошао да спасе ухапшен и пљуван и шибан и издан, да му се наругају и да га исмевају, и да га на најстрашнији могући начин убију распећем на крсту. Но, он је након свог силаска у ад васкрсао у трећи дан из мртвих и показао свима нама пут спасења, а то је од осиромашења на сваки могући начин, па све до прихватања страдања и распећа на крсту, преко силаска у ад, где ништа немамо и не поседујемо, али након тога следи велико Васкрсење. Зраци Васкрсења и истине божанствене светлости откривења долазе до нас већ сада и овде кроз Господње речи и заповести и кроз Његов позив да учинимо оно што нам Он заповеда како би се, Господ каже, наше очи отвориле. Наше очи се затварају када живимо мимо Божијих и јеванђелских заповести, а када верујући Гоподу почнемо да живимо по јеванђелским заповестима, наше очи се полако отварају и нама постаје све јасније шта је заправо сиромаштво, а шта богатство, и тада нам постаје јасно да је богатство само оно што нам Бог даје, односно, да је једино и истинско богатство наша заједница са Богом. Можда отуда и повезаност, сличност, ове две речи у нашем језику: Бог и богатство. Не може и нема богатства без Бога. Са друге стране, оно што изгледа као богатство овога света у ствари је сиромаштво јер нас подстиче да поверујемо и помислимо како ми сами од себе имамо моћ, снагу и могућност, да сами себе организујемо, да стичемо материјална добра, да се окористимо на сваки могући начин у овом свету, и да тако полако покушавамо да дођемо до само-обожења, не примећујући да смо све даље од пута о-божења. У духу већ казаног, све више нам се затварају очи, и постајемо све више слепи за истине будућег царства Божијег. Зато Бог, показујући својим примером и поучавајући нас на много начина, увек изнова наглашава како је страшна везаност за било шта материјално и новац. Ако погледамо наше међуљудске односе, приметићемо да у највећем броју случајева су односи поремећени и уништени због зависти, због жеље да неко има више или да завлада над неким другим. Најстрашнији изрази те везаности за материјално и доминацију су ратови који се, у већим или мањим размерама, воде широм света. Они нису ништа ново, иако су за нас нешто најстрашније јер се дешавају у наше доба. Они су се ипак водили кроз целу историју, а њихов узрок је увек потреба и жеља да се нешто отме. Да се устврди како ова земља, дарована нам свима за живот, припада ипак некоме више. А Господ, са друге стране, каже да неће земљу наследити они који су богати нити јаки, моћни нити они који успевају да у овом животу од некога нешто отму, већ каже да ће земљу да наследе кротки. Наш Господ је био кротак и не само да нам је показао шта је кротост, већ нам је омогућио тајном свог оваплоћења и домостроја спасења да и ми идемо тим путем ако му поверујемо и почнемо да живимо по Јеванђељу, трудећи се да држимо заповести. Тада ћемо видети да је светлост обожења и будућег царства Божијег већа од свих богатстава и свега онога до чега човек може да дође на земљи. Нека би нам Господ као да просветљени Његовим речима и истином Јевађеља ходимо путем заповести Његових како наше очи не би постале страшна тама иако нам се чине као светлост. А да та страшна тама не би постала ужасна тама вечног страдања у паклу. Нека би молитвама Богородице и свих светих Господ помиловао наше душе! Амин“.
