МИНХЕН, НОВОСТИ

Презвитер Драгиша Јеркић – Беседа на Илиндан

Браћо, ако ко од вас залута са пута истине, па га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво грехова. (Јк 5,19-20)

Овим ријечима се, како мало прије чусмо, Св. Апостол Јаков у својој Саборној посланици обраћа хришћанима указујући тиме на тајанстену динамику духовног живота сваког људског бића. Она се тиче нашег идентитета, наше вјере, саме суштине онога што називамо хришћанским етосом.

Како нас хришћанско предање и вјера уче, Бог ствара свијет, цјелокупни космос,  својом вољом и мудрошћу. Што значи да је све што постоји, нама знано и незнано у цјелокупној васељени, на самом почетку свог постојања добило свој циљ тј. смисао. Зато нас хришћанско светоотачко учење о космосу учи да је цјелокупна творевина динамична, у покрету, у промјени, да је живаСве што јесте је постањем добило свој пут, пут остварења, пут истине.

Бог у свом плану о стварању свијета додјељује посебну улогу једном бићу које ствара по свом лику. Бог обдарује човјека тајанственим даровима које га чине бићем сличним Њему, што значи способним да преузме на себе службу коју му је Творац намјенио и коју му је кроз заповјест да буде владар над творевином открио.

У само биће човјеково је утиснуто његово назначење да постане садјељатељ и састваралац у дјелу остварења Божијег плана (о творевини). Човјек је биће у коме се на тајанствен начин додирују двије стварности – створена и нестворена, коначна и вјечна, смртна и бесмртна. Ова велика тајна добија своју пуноћу у централном догађају у историји свјета – оваплоћењу Другог Лица Св. Тројице и тајанственом сједињењу божанске и људске природе у Личности Исуса Христа.

У Христу, кроз Христа и са Христом долази до спасоносног сусрета и истинског сједињења човјека са Богом. Христос нам открива пут истине и својим дјелима и животом нам показује да је то уједно пут љубави.

Откривање, стицање, умножавање љубави је једини пут ка спасењу. Истински вољети значи бити у стању свој живот испунити смислом, откривати своје таленте, слободом и одговорношћу бринути о простору и времену који нам је дарован и дијелити га са другим. Љубављу ми откривамо шта заправо значи заповјест Божија да будемо владари. Тек када нам срце буде освећено љубављу Христовом постајемо достојни ове свете службе. Владати значи бринути се, чувати и љубављу оплемењивати сваки дар који нам је дат – живот који имамо, везе са људима који су нам важни (родитељи, дјеца, пријатељи), природу којом смо окружени и чији смо саставни дио.

Св. Апостол Јаков нас горепоменутим ријечима упозорава на реалну опасност да се са пута истине може да залутаЗалутати у овом случају значи не досегнути циљ, не испунити назначење, промашити смисао постојања. То се догађа када прецјенимо наше снаге и способности, поставимо своје личне амбиције и жеље за наше главне циљеве, дозволимо да нас страсти воде. Када помислимо да смо бољи од других, да смо својим способностима заслужили више од других. Када нас похлепа, властољубље и гордост узму под своје, када престанемо да волимо.

Међутим, ни тада нас Бог не оставља саме. Шаље нам у помоћ другога, сестру или брата да нас пробуде, дозову разуму, поведу на прави пут. Може да се деси да и ми дођемо у ситуацију када треба да реагујемо и помогнемо ближњем. И такви тренуци су испит наше хришћанске љубави. Наравно да је лакше не учинити ништа, гледати своја посла, не замјерити се, али ако нам је заиста стало до другога, ако имамо љубави према њему онда треба да смогнемо храбрости и учинимо што је до нас да му помогнемо да се обрати са пута заблуде његове.

Историја нас учи да на пут заблуде могу да скрену цијели народи, друштва, културе, цивилизације. Свето Писмо нам свједочи да је Господ у тешка, смутна времена, када би његов избрани народ почео да одустаје од Њега, Његових заповјести и завјета са Њим слао међу њих људе са посебном службом. Ти људи су били пророци и њихов задатак је био да упозоре од вјере и завјета отпале владаре и народ на погубност њиховог отпадништва.

Данас прослављамо једног великог пророка који је живио у вријеме када је древно јеврејско царство било подјељено на два краљевства – јужно и сјеверно, Јуду и Израиљ. Прво је било концентрисано око Јерусалима, центра јеврејске духовности, а сјеверно је, можемо рећи, лутало у потрази за својим вјерским, идеолошким и политичком идентитеом. Бог позива пророка Илију да се супростави Ахаву, краљу Израиља и његовој намјери да одступи од завјета и закона Божијег.

 Ова библијска прича говори о сукобу надменог владара који је хтио да модернизује своје краљевство прихватајући културу и вјеру надмоћног сусједног фенинчанског царства са до тада незнаним човјеком, кога Бог бира за свог изасланика. Илија Тесвићанин сусреће истинтог Бога својим срцем и обливен благодаћу Божије љубави препознаје смисао свог живота у заједници са Њим. Кушавши једном воду са Зденца Воде живе он више није могао да не прихвати тешку пророчку службу коју му је Господ намјенио. Својим отпором он подсјећа тиранина Ахава да је земља која му је дата да њоме влада, света земља коју је Бог обећао његовим прецима још док су били у ропству, и да је она залог савеза вјере. Одступајући од Бога и та земља постаје бесплодна сушна пустиња.

Прича о пророку Илији, као и прича о пророку Мојсију, Јеремији, Данилу и другим пророцима, нас уче да је у тешким тренуцима, смутним временима, када нас заблуда води у странпутицу, неопходна непоколебивост у вјери, одлучност и храброст. Па макар оне биле оличене у снази једног јединог човјека.

Молитвама пророка Илије Господ нека нам васкрсли Исус Христос милошћу Духа Светог и вољом Оца Небеског свима отвори срца, не би ли свако од нас прихватио дар љубави, који нам Творац наш нуди, да би њоме благословени наставили да откривамо своје послање и смисао нашег живота. Да останемо истајни ходочасници пута истине. Амин.