У недељу седму по Педесетници, 11. августа 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије је, по благослову Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија, служио свету архијерејску Литургију у Благовештењском храму у Дубровнику уз саслужење протојереја-ставрофора Владан Перишића, протојереја-стварофора Славка Зорице, протојереја-стварофора Стевана Ковачевића, јереја Мирослава Бошковића и ђакона Лазара Супића.
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„Драга браћо и сестре, ово Јеванђеље садржи у себи један вапај који глас: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме; Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“. Чули смо како су слепи људи, чувши да Христос пролази, завапили из свег гласа: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“. Када сам синоћ, припремајући се за службу, прочитао ово Јеванђеље, сетио сам се скорашњег сусрета са пријатељем из детињства. Он је недавно оперисан, нажалост, од страшне болести, карцинома. Срећом, он се опоравља. Када сам га упитао како се осећао, како му је било, у тим страшним тренуцима, он ми је одговорио да је само уздисао и говорио: „Боже, помилуј ме!“. Када сам се након нашег сусрета вратио у свој стан, једна мисао ми је пала на памет, те мислим да би било добро да је поделим са вама. Наиме, цели наш живот, браћо и сестре, чини ми се, могао би да се смести у реч вапај. Ми непрестано вапијемо, тражећи од Бога живот, здравље, спасење. Онда сам помислио, Боже, колико ли тих вапаја има у односу на оно што људи зову радост, мир, срећа, здравље, благостање. Ми не само да вапијемо, ми и певамо, радујемо се, али у свакој нашој песми је, опет, садржан вапај. Свака наша молитва је вапај; свака наша молитва је, у ствари, идентична вапају слепих људи из Јеванђеља. Занимљиво је да у овом Јевађељу, након исцељења слепих, Христос среће немог који не не може да вапи, али његова утроба, срце, цело биће тражило је помоћ од Христа. Христос је чуо вапај његовог срца, те га исцелио. Гледајте шта каже свето Јеванђеље, браћо и сестре, да је Христос „исцељивао сваку немоћ и сваку слабост у народу“. Људи су на то одговорили типично, због својих слабости, рецимо у духу данашњег Јеванђеља, слепила, да Он исцељује помоћу кнеза демонског. Замислите некога ко вам чини непрестано добро, и, уместо да му се захвалите, ви му говорите да је демон или да је лош јер толика доброчинства чини.
Драга браћо и сестре, ми људи се крећемо између вапаја и поја, између благодарности и неблагодарности. Благо ономе ко вапије да га Господ Исус Христос помилује, ко поје у славу Божију и благо ономе ко је захвалан на свему што долази у овом животу. Опет, тешко ономе ко осуђује јер ће доћи до те тачке да ће судити и самом Спаситељу, попут људи у Јеванђељу који Христова исцељења поистовећују са демонским деловањем. Остају слепи поред свих Христових доброчинстава које чини.
Ето, драга браћо и сестре, чега се треба чувати; треба да се сачувамо од осуђивања и незахвалности, а, са друге стране, треба непрестано да вапијемо и појемо Богу – да вапијемо за милошћу Његовом и појемо слави Његовој. Браћо и сестре, да нам Господ дарује да из дубине срца завапимо Богу, да нам опрости наша сагрешења, али и да кличемо доброти Његовој, и да се из дубине душе определимо да добро не осуђујемо, да не судимо, попут људи који суде Христовим делима као демонским! Имајмо у виду да, упркос нашим гресима који су велики, колико год да човек падне, како једном чух, пашће у руке Божије. Колика је и каква је милост Божија!
Нека се наш живот креће између вапаја и поја Богу, да не будемо само верни на речима, већ да се у потпуности препустимо неирецивој милости Божијој коју да и тражимо кроз сав наш живот! Они, пак, који мисле да је Бог немилосрдан, као што су они, упиру прстом, па и на самога Бога видећи у делима неизрециве милости демонско дејство. Нека је благословен овај дан, нека сте ви благословени у неизрецивој милости и љубави Божијој!“
