У недељу десету по Педесетници, 1. септембра 2024. године прослављен је празник Успења Пресвете Богородице у Успењском манастиру у Химелстиру. Прослава је отпочела дан раније, у суботу, 31. августа, вечерњим богослужењем на коме је узео учешће Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немчки г. Григорије. У недељу је Митрополит Григорије служио свету архијерејску Литургију уз саслужење: протојереја-ставрофора Небојше Ракића; протојереја-ставрофора Радивоја Круља и протојереја Горана Горановића.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседњу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам представља оца који, падајући, Христа моли за исцељење свог сина. Када је реч о болести сина, постоје две претпоставке у вези тим: да је син боловао од епилепсије или месечарења. У сваком случају, реч је о опакој болести, што свето Јеванђеље представља речима оца да се Господ смилује на његовог сина јер је месечар и страшно се мучи. Често пада у ватру и у воду. Уз то, каже да га је доводио и Христовим ученицима, али да га они нису могли исцелити. Напади код епилептичара су страшни, често без икакве контроле. Слична је и ситуација са „месечарима“, свакако, до појаве симптома долази захваљујући другачијим околностима.
Но, у овој јеванђелској причи препознајемо у лику обузетог сина овај свет, односно, нас људе у овом свету. Символичким речима падања у ватру и воду представљен је наш ритам тумарања у овом свету, лутања, односно, често, бесциљног кретања. Што би стари рекли, губимо се. Као такви, не знамо да нађемо пут, болесни смо, збуњени, пуни смо сумње, те је ова слика – када смо ми у питању – врло реалистична. Она описује човечанство у целини. У нашем случају, сусрет са Христом се дешава кроз светотајински живот Цркве у оквиру кога се расутост нашег бића консолидује, испитује стање наших душа, а ми тако сваки пут стајемо пред лице Христово, иако често не умемо да завапимо попут оца младића. Тај положај растројености и страдања често не умемо да изнесемо пред лице Божије. У томе се и састоји Христов прекор о роду неверном, народу који лута, да тако кажемо. Опет, са друге стране, на питање својих ученика о томе зашто они нису могли да исцеле младића, Христос говори о важности вере кроз истицање њеног недостатка. Ехо Христових речи дубоко је укорењен у светописамско предању, посебно пророчком које критикује недостатак вере као инцијални моменат избора погрешног пута (уп. Ис Ис 1,4; Јр 7,26). Исто тако, када је реч о чудесности вере Христос користи мотиве зрна горушичиног, као и померања горȃ. Христос и на овај начин актуализује отачко предање које указује да велике резултате упркос скромним почецима (уп. Зах 4,10), и вери чија се снага поистовећује са померањем планина (уп. Ис 40,4). Христос, дубоко укорењен у предање, учи да вера у Бога има суштинску важност када је реч о препознавању силе Божије, па чак и онда када је – попут зрна горушичиног – мала.
Када је реч о збуњености коју смо поменули, она настаје као последица наше неспремности да станемо пред Христа, а она је, опет, у тесној вези са неверовањем, односно немањем поверења у Христа, али ни у своје ближње. Немамо поверења једни у други, али немамо ни вере. Данашњи човек је управо због тог недостатка осудио себе на, рецимо, тако, прескакање садашњости: ми живимо јуче и сутра, док данас као простор нашег деловања изостаје. Испоставља се да нико од нас нема храбрости да живи садашњи тренутак, односно да поверује. Када је реч о живљењу садашњег тренутка, оно подразумева одговорност, пажњу, односно будност. Свети оци су инсистирали на тој, рецимо тако, јеванђелској будности (уп. Мт 25,1-13).
Можемо да кажемо да је вера, како рекосмо, гаранција нашег пута, попут вере оца који моли Христа за свог сина. Нека да Бог да и ми, попут оца који налази циљ свог лутања, у Христу видимо пут и истину и живот! Амин!“
