Протојереј-ставрофор Симон Туркић: На отварању Светосавске сале 17.11.2024. године
Поштовани и драги Градоначелниче града Франкфурта Г. Мајк Јозеф, поштовани Г. Др Маркус Гвехенбергер, поштовани Генерални конзуле Р. Србије Г. Алелсандре Ђурђић, поштована Конзулице Р. БиХ Г. Драгана Кременовић, поштовани Г. Анре Кнут (Мистер Шмит), поштована Г. Милкице Ромић, драга фарерин Урсел Албрехт, драга браћо и сестре, даме и господо, Те тако давне, а толико недалеке 2014 године, дакле прије десет година, полако смо почели радити у тамном подруму овог храма. Био је то тада помало застрашујући “тамни вилајет”. Српска православна Црква, претходно је, тачније 11.12.2012 купила овај храм од Евангелистичке регионалне управе. Била је фер цијена, али преговори су трајали око годину дана до закључивања купопродајног Уговора. Најбоље Г. Милкица Ромић, поштована адвокатица, памти све перипетије око преговарања и добијања кредита за храм… али, вриједило је труда и стрпљења. “Даће Бог па ће све бити добро”, била је крилатица коју смо највише понављали када је изгледало да ће бити “мрка капа”. Али, Бог је дао! Редовне службе у храму су почеле од Благовести 2013 године. На првим службама било је око седамдесет људи, а данас вишеструко пута више. Храм смо одмах окречили и запланирали ово што можете сада видјети у ентеријеру, остварено након десет година. Када је недавно свештеник Џејми био у овом храму питао ме пред бившим парохијанима овог храма да ли смо уложили у ово уређење десет милиона. Одговорио сам му да ће то остати тајна, међутим сада јавно одговарам свима Вама, поштовани и драги парохијани: није било ни близу те суме, али ми је драго да изгледа тако. И тако увијек и изгледа, када је благословено оно што радимо Васкрслом Христу у славу! Франкфуртске Вести и новинар Зоран Вицеларевић од почетка потписивања купопродајног Уговора, све радове, празнике и до данас извјештавали су о нашем напретку. Породици Видаковић се неизмјерно захваљујемо! Одмах у почетку, многи вјерници су запели “све снаге” у уређивању храма. Међу првима данашњи ипођакон Младенко Жарић, Стево Станчевић, мој драги “Јеронда”, Марко Томић, Драгослав Томовић и многи други. Испод храма се налазио, као што рекох, подрум са много одбачених ствари, и када сам питао драгог Господина Томаса Милера, зашто нису од тог простора направили користан, јер знам колико је њемачки народ вредан и практичан, одговорио ми је да је евангелистичка црквена општина хтјела од подрумског простора направити крипту, али нису успјели и то је тако остало. (Томас Милер се у међувремену упокојио и молим се за покој његове племените душе.) Одговорио сам му шаљиво: Господине Милер, ја ћу гледати да ми овај простор искористимо, макар да сушимо пршут у њему, ако ништа друго. И заиста смо почели помало да чепркамо, мало – по мало и апетити су нам порасли на ово што данас видите! Преко хиљаду наших вјерника, Светосаваца, добровољно су радили у овом простору. У почетку смо хамерима морали разбијати земљу која је била тврда као бетон. У кантама, па у приколицама избацивали земљу. И онда се временом тај покрет претворио у одушевљену акцију, у којој је суботом било и до 75 људи који су жестоко и мукотрпно радили. Од старта нас је пратила статискиња Сузана Лох и грађевински инжењер Саша Ћелић. Почели смо израђивати грађевинске планове за добијање грађевинске дозволе око које се несебично и пожртвовано трудио Саша Ћелић. И када је једне прилике садашњи градоначелник Г. Мајк Јозеф обишао радове уз осмијех је рекао: па, ово нису мали радови! На крају смо добили дозволу и ево нас данас, послије толико муке и труда у ономад мрачној сали, када ме је наш умјетник Миња питао у име свих: хоћемо ли ми ово икада завршити: ево нас Миња у сали која приличи Васкрсу Христовом и Његовом свијетлом храму. Поред поменутих, желим се у име Цркве захвалити: Г. Миленку Бабићу на првој помоћи, Радомиру Гвоздићу који нам је бесплатно урадио струју, Г, Брани Тодићу на водоинсталацији, Г. Драги Селенићу на естрижу, Марку Томићу на трегерима, плочи и предулазу у салу, Г, Горану Србљановићу на постављеним мермерним плочама, Г. Далибору Симићу, Саши Цветковићу, Милану Петровићу, Сими Станковићу, браћи Дуроњић, Милошу Белодедићу, Предрагу Чивчији на прозорима и вратима,Брани Митровићу, Жељку Шпадићу, Синиши Јовновићу, Славиши Перишићу, Родољубу Илићу и његовим синовима Давиду и Филипу, Младену Кнежевићу, Недељку Митровићу, Горану Анђићу, Суаду Велагићу Бошњаку муслиману који је много помогао у бесплатном одвожењу око 150 кубика земље, и молимо се за његово оздрављење. Хвала свим српским клубовима који су помогли и помажу! Генералном конзулату Републике Србије и службеницима конзулата БиХ. Хвала онима које, због мноштва имена, не споменусмо: од Радована Маџара, па на даље свима који су и једну лопату ископали и крампом замахнули у тврду земљу. Око 1200 кубика земље смо ручно избацили! Хвала нашим Госпођама које су служиле, ручкове правиле и кафе доносиле! Хвала дјечацима који су помагали, и у међувремену порасли а понеки се и оженили. Хвала Мили Завишић која је малтер убацивала у колица! Љубицу Јунг. Покојну Марину, нећемо заборавити! Хвала покојним: Жељку Алемпићу чудесном човјеку који нам је био “папа штрумф”, покојном Жарку и Никодину… Велико хвала нашим комшијама који су нас добро трпили десет година! Хвала мојој браћи у Христу, супаросима који су дали све од себе да довршимо салу. Хвала и мојој пребозљубљеној супрузи Тамари и кћерци Ксенији на свесрдној подршци, мојим синовима Јанку и Немањи који су били међу дјечацима који су радили у ондашњем подруму а сада нас служе као инжењери и ожењени људи. Ето, док смо ово урадили, за дивно чудо нисам смршао, једино ми је срчани притисак мало скочио. Хвала Вам свима. Без свих Вас не би било Светосавске сале! Али знате шта: није овде крај. “Ми смо народ који гради”, рекао је наш Митрополит Григорије, и са његовим благословом и руковођењем планирамо изградњу храма у Висбадену. Молите се: да нам и то изађе са руком. Хвала уваженом градоначелнику Г. Мајк Јозефу на подршци и надамо се и даљој његовој благонаклоности, јер желимо да подигнемо нашу зграду за још два спрата. – Да увећамо простор за становање у граду Франкфурту! И још посебну захвалност сви заједно дугујемо једном добром човјеку, хришћанину, који има широко срце и свјетлу душу: Г. Арне Кнуту. Он је показао дјела хришћанске љубави на дјелу. Овај озбиљни човјек, док смо копали, посматрао је шта радимо и једне прилике у овом храму је рекао: Гледао сам ту силну земљу, као и сви из дјечијег вртића, што избацујете из подрума и питао сам се дали Срби граде можда у бан штацион? И када сам видио храм и подрум што сте урадили, дивио сам се. Хвала Вам Г. Кнут на Вашим ријечима подршке, али и на платоу испред улаза у храм. И надамо се да ћете и ви Г. Јозеф и Г. Кнут бити опет заједно са нама 27.4.2025 када би патријарх Српски Г.Г. Порфирије требао освештати овај храм заједно са Митрополитом Григоријем. Она позната реченица: Ово је мали корак за човјека, али велики за човјечанство, показује се и овде. Српски народ који живи на овом подручју је вриједан, поштен и радан. Трећа и четврта генерација Срба рођених овде овим подухватом показују шта можемо када смо сложни. Заједно и побожно можемо све. Јер ко вјерује све му је могуће, рекао је наш Спаситељ Исус Христос. И мото свих нас су ријечи праоца Мојсија које је рекао Исусз Навину: “буди слободан и храбар”. Слободан од гријеха и храбар на путу према небеском Јерусалиму. У Франкфурту, у ком живу преко 200 нација, у овај храм су добродошли сви. У ову салу су доброшли сви! Овде су радили међу нама и Немци, Хрвати, Бошњаци, Турци, Пољаци, Етиопљани… и други. Долазили су свештеници Александар Шкорић из Карлсруе и о. Миленко Марковић из Филинген Швенингена са својим парохијанима и радили, помагали. Нека оотварање Светосавске сале буде у знаку славе Богу на висини и Мира међу људима на земљи, и порука Љубави хришћанске свима. Порука измирења свих! Мир свој дајем Вам, поручује нам Господ. Нека Мир Божији буде са свима Вама! Желим Вам угодне часе у Светосавској сали. И наставићемо Агапе и убудуће, дјелећи једни са другима и са свима добру вољу, трудећи се, попут Г. Мајка Јозега и Г. Арне Кнута да добрим дјелима покажемо нашу вјеру у Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Eröffnung des Saals des heiligen Sava 17.11.2024** Sehr geehrter und geschätzter Oberbürgermeister der Stadt Frankfurt am Main- Mike Josef, geschätzter Herr Stadtrat Dr. Markus Gwechenberger, sehr geehrter Herr Generalkonsul der Republik Serbien Aleksandar Đurđić, geschätzte Frau Konsulin Dragana Kremenović -Kusmuk sowie Vertreter des Konsulats der Republik Serbien und Vertreter des Konsulats Bosnien und Herzegowina, sehr geehrter und geschätzter Herr Arne Knut („Mister Schmidt“), geschätzte Frau Milkica Romić, liebe Brüder und Schwestern, Damen und Herren, Im fernen, und doch so nahen Jahr 2014, also vor genau zehn Jahren, begannen wir allmählich unsere Arbeit in dem dunklen Keller dieses Tempels. Damals war es ein eher erschreckendes „dunkles Reich“. Die Serbisch-Orthodoxe Kirche hatte zuvor, genauer gesagt am 11.12.2012, diesen Tempel von der Evangelischen Regionalverwaltung gekauft. Der Preis war fair, aber die Verhandlungen dauerten etwa ein Jahr bis zum Abschluss des Kaufvertrags. Die ehrenwerte Anwältin Frau Milkica Romić erinnert sich am besten an die vielen Herausforderungen bei den Verhandlungen und der Kreditaufnahme für den Tempel. Doch die Mühe und Geduld haben sich gelohnt. „Gott wird helfen, und alles wird gut“, war der Satz, den wir am häufigsten wiederholten, als es schien, dass alles scheitern könnte. Und Gott hat geholfen! Regelmäßige Gottesdienste im Tempel begannen an Mariä Verkündigung 2013. Bei den ersten Gottesdiensten waren etwa siebzig Menschen anwesend, heute sind es um ein Vielfaches mehr. Der Tempel wurde sofort gestrichen, und wir begannen mit der Planung dessen, was Sie heute im Inneren sehen können – umgesetzt nach zehn Jahren. Vor Kurzem fragte mich Pfarrer Jamie während seines Besuchs in diesem Tempel vor den ehemaligen Gemeindemitgliedern: „Haben Sie für diese Einrichtung etwa zehn Millionen investiert?“ Ich antwortete scherzhaft, dass dies ein Geheimnis bleiben würde. Doch jetzt antworte ich öffentlich vor Ihnen allen, geschätzte und liebe Gemeindemitglieder: Es war nicht annähernd diese Summe, aber ich freue mich, dass es so aussieht. Und so sollte es immer aussehen, wenn wir das tun, was dem auferstandenen Christus zur Ehre gereicht wird! Gleich zu Beginn haben viele Gläubige mit aller Kraft bei der Einrichtung des Tempels geholfen. Unter den ersten waren der heutige Hypodiakon Mladenko Žarić, Stevo Stančević, mein lieber „Jeronda“ Marko Tomić und viele andere. Unter dem Tempel befand sich, wie erwähnt, ein Keller mit vielen zurückgelassenen Gegenständen. Als ich den lieben Herrn Thomas Müller fragte, warum sie diesen Raum nicht nutzbar gemacht hätten, obwohl ich weiß, wie fleißig und praktisch das deutsche Volk ist, antwortete er mir, die evangelische Kirchengemeinde habe versucht, aus dem Kellerraum eine Krypta zu machen, doch das sei nicht gelungen. (Thomas Müller ist inzwischen verstorben, und ich bete für die Ruhe seiner edlen Seele.) Ich antwortete ihm scherzhaft: „Herr Müller, ich werde versuchen, diesen Raum zu nutzen, sei es auch nur, um darin Schinken zu trocknen.“ Und tatsächlich begannen wir, Stück für Stück zu arbeiten, und unsere Ambitionen wuchsen bis zu dem, was Sie heute sehen! Mehr als tausend unserer Gläubigen, Svetosavska-Anhänger, haben freiwillig an diesem Raum gearbeitet. Am Anfang mussten wir mit Hämmern den Boden aufbrechen, der hart wie Beton war. In Eimern und Anhängern trugen wir die Erde hinaus. Mit der Zeit wurde diese mühsame Arbeit zu einer begeisterten Aktion, bei der samstags bis zu 75 Menschen hart und ausdauernd arbeiteten. Von Anfang an begleiteten uns die Statikerin Frau Suzana Loh und der Bauingenieur Herr Saša Ćelić. Wir begannen mit der Erstellung von Bauplänen, um die Baugenehmigung zu erhalten, wobei sich Herr Saša Ćelić selbstlos und engagiert einbrachte. Als der heutige Oberbürgermeister Herr Mike Josef bei einem Besuch der Bauarbeiten lächelnd sagte: „Das sind ja keine kleinen Arbeiten!“, wussten wir, dass wir auf dem richtigen Weg waren. Am Ende erhielten wir die Genehmigung, und hier stehen wir heute, nach all der Mühe und Arbeit, in einem Raum, der einst dunkel war. Unser Künstler Minja fragte mich damals im Namen aller: „Werden wir das jemals fertigstellen?“ Und hier sind wir, Minja, in einem Saal, der der Auferstehung Christi und seinem lichten Tempel würdig ist. Neben den bereits erwähnten Personen möchte ich mich im Namen der Kirche bei Herrn Milenko Babić für die erste Unterstützung bedanken, ebenso bei Herrn Radomir Gvozdić, der uns die Elektrik kostenlos installierte, Herrn Brana Todić für die Sanitärarbeiten, Herrn Dragi Selenić für den Estrich, Herrn Marko Tomić für die Träger, die Platte und den Vorbau des Saals, Herrn Goran Srbljanović für die Marmorböden, sowie bei Herrn Dalibor Simić, Saša Cvetković, Milan Petrović, Simo Stanković, den Brüdern Đurović, Miloš Belodedić, Predrag Čivčija für Fenster und Türen, Brana Mitrović, Željko Špadić, Mladen Knežević, Nedeljko Mitrović und Goran Andjić. Ein besonderer Dank gilt Herrn Suad Velagić, einem bosnischen Muslim, der uns kostenlos half, etwa 150 Kubikmeter Erde zu entfernen. Wir beten für seine Genesung. Ein Dankeschön an alle serbischen Vereine, die geholfen haben und weiterhin helfen, ebenso wie dem Generalkonsulat der Republik Serbien und den Mitarbeitern des bosnischen Konsulats. Wir danken allen, die wir aufgrund der Vielzahl von Namen nicht erwähnt haben – von Radovan Mačar bis zu allen, die auch nur eine Schaufel Erde ausgehoben oder einen Hackenschlag gemacht haben. Ungefähr 1.200 Kubikmeter Erde haben wir von Hand entfernt! Dank an die Damen, die uns verpflegt und Kaffee gebracht haben! Dank an die Jungen, die geholfen haben und inzwischen erwachsen geworden oder sogar verheiratet sind. Dank an unsere verstorbenen Helfer, wie Željko Alempić, einen außergewöhnlichen Menschen, der uns wie ein „Papa Schlumpf“ unterstützte, sowie Žarko und Nikodin. Ein großes Dankeschön an unsere Nachbarn, die uns zehn Jahre lang ertragen haben! Dank an meine Brüder in Christus, die ihr Bestes gegeben haben, um den Saal fertigzustellen. Dank an meine überaus liebevolle Ehefrau Tamara und meine Tochter Ksenija für ihre unermüdliche Unterstützung, sowie an meine Söhne Janko und Nemanja, die einst als Jungen in diesem Keller arbeiteten und uns nun als Ingenieure und verheiratete Männer dienen. Es ist erstaunlich, dass ich während dieser Zeit nicht abgenommen habe, nur mein Blutdruck ist etwas gestiegen. **Vielen Dank an Sie alle.** Ohne Sie gäbe es den Svetosavska-Saal nicht! Aber wissen Sie? Hier ist nicht das Ende. „Wir sind ein Volk, das baut“, sagte unser Metropolit Grigorije. Mit seinem Segen und seiner Führung planen wir den Bau eines Tempels in Wiesbaden. Beten Sie, dass auch das gelingt. Vielen Dank an den geschätzten Bürgermeister Herrn Mike Josef für seine Unterstützung, und wir hoffen auf seine weitere Hilfe, denn wir möchten unser Gebäude in Frankfurt um zwei Stockwerke erweitern, um mehr Wohnraum in der Stadt zu schaffen! Ein besonderer Dank gebührt einem guten Mann, einem Christen mit großem Herzen und heller Seele: Herrn Arne Knut. Er hat die Werke christlicher Liebe in die Tat umgesetzt. Dieser ernsthafte Mann beobachtete, was wir taten, und sagte einst: „Ich habe die viele Erde gesehen, die ihr aus dem Keller herausgetragen habt, und mich gefragt, ob die Serben vielleicht eine U-Bahnstation bauen.“ Vielen Dank, Herr Knut, für Ihre Worte der Unterstützung und für den Platz vor dem Eingang zum Tempel. Wir hoffen, dass Sie, Herr Josef und Herr Knut, am 27.4.2025 wieder mit uns zusammen sein werden, wenn der serbische Patriarch G.G. Porfirije diesen Tempel gemeinsam mit Metropolit Grigorije weihen wird. Diese berühmten Worte: „Das ist ein kleiner Schritt für einen Menschen, aber ein großer Schritt für die Menschheit“, finden auch hier Anwendung. Das serbische Volk, das in dieser Region lebt, ist fleißig, ehrlich und arbeitsam. Die dritte und vierte Generation der hier Geborenen zeigt mit diesem Vorhaben, was wir erreichen können, wenn wir einig sind. Gemeinsam und gläubig können wir alles erreichen. Denn wer glaubt, dem ist alles möglich, sagte unser Erlöser Jesus Christus. Das Motto von uns allen sind die Worte des Stammvaters Mose, die er zu Josua sprach: „Sei frei und mutig.“ Frei von Sünde und mutig auf dem Weg zum himmlischen Jerusalem. In Frankfurt, wo mehr als 200 Nationen leben, sind in diesem Tempel alle willkommen. In diesem Saal sind alle willkommen! Hier haben mit uns Deutsche, Kroaten, Bosniaken, Türken, Polen, Äthiopier und andere gearbeitet. Priester Aleksandar Škorić aus Karlsruhe und Pater Milenko Marković aus Villingen-Schwenningen kamen mit ihren Gemeindemitgliedern, um zu helfen. Möge die Eröffnung des Svetosavska-Saals ein Zeichen des Lobes für Gott in der Höhe, des Friedens unter den Menschen auf Erden und eine Botschaft der christlichen Liebe an alle sein. Eine Botschaft der Versöhnung für alle! „Meinen Frieden gebe ich euch“, sagt uns der Herr. Möge der Frieden Gottes mit euch allen sein! Ich wünsche Ihnen angenehme Stunden in der Svetosavska-Saal. Und wir werden bald fortsetzen, indem wir Gutes teilen und durch unsere guten Werke unseren Glauben an den Vater, den Sohn und den Heiligen Geist zeigen. **Amen.**
