15. јуна 2025. године, у Недељу прву по Педесетници – Свих светих, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог Саве у Берлину. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Радомир Колунџић и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, Јеванђеље које смо чули болно је и упечатљиво. Ово је прилика да о њему поразговарамо и да се поучимо шта нам оно поручује и открива. Господ говори: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“, што нам и није толико тешко; ми признајемо Господа, и Он то зна: крштењем и одласком у Цркву ми то признање сведочимо. Наставља Господ даље говорећи да ако га се неко одрекне пред људима, одрећи ће се и Он тог пред Оцем својим који је на небесима. Ово је свакако теже од првог услова који налазимо у данашњем Јеванђељу. Треба да имамо у виду могући притисак, слаби смо, те не знамо како ћемо реаговати, посебно у неким ситуацијама.
У овом Јеванђељу сусрећемо један важан моменат, а то је Петрово казивање о томе да су се они, ученици Господњи, свега одрекли, и иду за Господом, те се питају шта ће добити. То је проблем који сви ми имамо овде на земљи. Ми се стално питамо шта ћемо добити, каква ће бити наша плата, награда, те мислимо да се са Богом ценкамо као са послодавцима, трговцима, са цариницима, судијама, тужиоцима, свештеницима чак. Са Богом је све апсолутно другачије, драга браћо и сестре. Због тога Христос и одговара на Петрово питање, констатацију, речима да ће они који су пошли за Њим, у новом животу, када седне Син Човечији на престо славе своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих. Христос додаје још, што је нама тешко да прихватимо: „И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни“.
Браћо и сестре, ми кад год хоћемо да остваримо нешто у овоме свету, неки успех, морамо да се одричемо; било да желимо нешто да научимо, да постигнемо успех на послу, морамо изучити занат; успех у спорту такође подразумева одрицања. Ипак, готово ни да не знамо каква ће бити награда. Она нам може следовати, али може и да изостане. Једнако се одричу, рецимо у спорту, и они који су победили као и они који нису победили. По речима једног чувеног тркача који је говорио о толиком одрицању како би истрчао један минут, односно, десет секунди или мање. Толико је људи који се одричу, али само један добија награду у виду златне медаље, сребрне или бронзане. Остали као да су заборављени. Но, код Бога није тако, драга браћо и сестре! Бог не гледа на резултате, не гледа ни шта је неко добио, те и зато такав одговор Петру наводећи још теже и парадоксланије ствари када је реч о одрицању. Бог не даје награду само за видљиво, већ и за невидљиво, а толико тога је у нашем животу невидљиво. Те невидљиве ствари су важније од видљивих. Чега год да смо се одрекли у животу, а нисмо за то добили плату или награду у овоме свету, то неће бити заборављено пред Богом и то ће бити резултат пред Богом. Замислите то, браћо и сесте, чега год да смо се одрекли у име Божије, то ће бити наша наград. То је велики парадокс у овоме свету, али пре свега велика нада за нас јер свако се од нас нечега одрекао, што људи око нас не знају. Но, то Бог види. Врло је важно да разумемо, иако јако тешко за нас, ми желимо плату одмах и сад, награду и резултат. То је свет у коме ми живимо. И као такав свет је врло смешан. Слично је и са очекивањима које постављамо пред друге. Сви полажемо надања на наше резултате и брзину деловања, а Бог као да се томе чуди и пита зашто ми не слушамо Његово Јеванђеље, те хоћемо стално резултате на семафору и да се види како смо ми нешто остварили. Зашто нећемо да послушамо Бога када је то што Он говори истина? Зашто нећемо да се одрекнемо нечега ради Царства и живота вечнога?
Ми се не одричемо нечега у Цркви да бисмо били бољи, лепши, паметнији, него да бисмо добили живот вечни, односно сједињење са Христом. Има једна прича, која вам такође може звучати тешко и парадоксално, а говори о Ћиру Радовићу који је живео у Морачи, и имао пет или шест синова, и који синовима говори да ако би га Бог упитао да одабере између децу или Бога, он им казује да би одабрао Бога. Један од синова, по имену Ристо, га се на неки начин, у духу јеванђелских стихова које смо чули данас, одрекао. Касније је од тог Риста постао Амфилохије, светитељ. У томе се огледа награда за оно невидљиво, а не за оно што се голим оком процењује. То чак пред Богом и није важно, драга браћо и сестре. Пред Богом је важно оно што се не види, оно чега се одричеш зарад љубави Божије, а могао си да имаш.
Суштина је, дакле, у томе да су невидљиве ствари много претежније пред Богом, док нас видљиве ствари у овоме свету највише заваравају. Неки ће тврдити да је све другачије од онога како нам се чини, како се види. Сложио бих се са тиме. Узмимо на пример успех: за неке ћемо рећи да су успешни, а за друге да то нису, но, може се испоставити да то и не стоји увек. Због тога нам Господ на крају овог Јеванђеља и говори да ће многи први бити последњи и последњи први. Тако, драги брате и сестро, не жури да будеш први или прва, него покушајте да будете последњи јер ћемо тада можда бити први. Сликовит је и пример како ми улазимо у аутобус, обично се, како то кажемо, гурамо, али утисак о господствености остави онај који не покушава први да заузме место, онај који се не гура. Иако баналан, овај пример је врло илустративан за цео наш живот. Онај који је ушао последњи у аутобус излази први. Уместо да се поредимо у томе шта имамо и какви смо, треба да се радујемо иметку и добрим стварима својих ближњих. Тако постајемо први, не тиме што ћемо покушати брата који има више да срушимо или му нешто лоше учинимо како бисмо дошли на његово место. Нећемо. Ми, хришћани, би требало да имамо другачија мерила у духу онога што смо говорили о важности пре свега невидљивих ствари или немерљивих што је увек скупље, да тако кажемо. За видивљиво и мериво се увек некако веже пропадљивост. Да се научимо овоме!
Уколико се нечега одрекнемо у име Христово, што вам могу рећи и из сопственог искуства, награда је загрантована иако она не долази аутоматски, већ кад Бог одобри. Уколико се пак не одрекнемо, казна, да употребимо тај израз, је загаратована али она није од Бога већ је дело наше слободне воље јер нисмо били у стању да се било чега одрекнемо. Хтели смо све, а то нас на крају порази, односно пороби. Тако је увек са видљивим стварима, макар то били и успеси за које нам људи аплаудирају или нам завиде. Питање је шта је успех ако нисмо смирени пред Богом и спремни да се одричемо јер то је оно што имамо, у чему је наша награда. Боже, дај! Амин!“
