У суботу, 28. јуна 2025. године, на дан празника Светог великомученика кнеза Лазара и светих косовских мученика — Видовдана, у Храму Светог Јована Владимира у Минхену свечано је одржана Видовданска академија. Овај молитвено-културни догађај приређен је као израз поштовања и благодарности жртви и духовном завештању косовских јунака, које кроз векове снажи идентитет и веру српског народа.
У програму академије учествовао је Хор Светог Јована Владимира, под вођством диригенткиње Јелене Стојковић. Њихово надахнуто и осећајно извођење духовне и традиционалне музике обележило је читаву академију посебним уметничким и духовним искуством.
Сабраном народу се пригодном беседом обратио ђакон Арсеније Јовановић, који је подсетио на дубоки смисао Видовдана као дана који нас подсећа на вечне вредности — веру, жртву и наду. Косовски завет, истакао је, остаје непресушан извор надахнућа за српски народ у свим временима.
Празнична беседа поводом Видовдана 2025г.
Часни Оци, драга Браћо и сестре у Христу,
Сабрасмо се данас, у овоме Светоме Храму, на дан Видовдана, да обележимо један од најсветијих и најзначајнијих дана у историји српског народа — дан када се сећамо Косовске битке и цара Лазара, али још више дан када се подсећамо нашег Косовског завета — завета вере, истине и љубави према Богу и роду.
Видовдан није само дан прошлости. Он је дан вечности. Он није само датум у календару, већ стуб идентитета српског народа. Те 1389. године, на Косову пољу, одиграла се битка која ће обележити не само средњовековну историју Србије, већ и читаву нашу духовну и националну судбину.
На челу војске био је свети кнез Лазар, који није био само војсковођа, већ и мученик, и пророк, и заветни стуб. Када је стао пред избор — царство земаљско или царство небеско — изабрао је оно вечно. Цитираћу познате речи светог кнеза Лазара, које су темељ наше вере и народне свести: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“!
Изабравши Царство небеско, показао је да права победа долази кроз веру, страдање и васкрсење у истини Христовој. Он је изабрао Христа! И тим избором запечатио судбину српског народа као народа крста и васкрсења.
У његовој војсци беше и Милош Обилић, јунак без мане и страха, који је жртвовао свој живот како би показао да част и верност могу бити снажнији од сваке силе. Била је ту и читава светосавска Србија, која је понела крст на рамену и кренула ка Голготи, не бежећи од жртве, јер је знала да је пут кроз страдање — пут ка васкрсењу.
Али, браћо и сестре, Видовдан није само сећање. Он је огледало у које се гледамо и данас.
Јер и данас је Косово — наша рана и наша светиња. Данас, можда тише, можда без мачева, али не мање болно, наш народ на Косову и Метохији поново носи свој крст. У манастирима — у Дечанима, Грачаници, Бањској, Пећкој Патријаршији — светле вечна кандила српске духовности. А око њих — народ, измучен, притиснут, али непоколебљив. То је тај исти народ који не заборавља да је Косово више од територије. Косово је духовни темељ и заветна земља.
Данас, када црквена звона у Косовској Митровици, Призрену, Великој Хочи или Ораховцу звоне, она не зову само на молитву — она дозивају памћење. Она подсећају да су наши корени ту. Да без Косова и Метохије нема Србије. Да без Косова нема ни нас самих!
У тим црквама и светињама и даље се чује песма о светом кнезу Лазару и Милошу. И даље се чита Јеванђеље. И даље се служи Литургија — вечна жртва и победа Христова. То је срце Видовдана: да верујемо, да истрајемо и да с Богом у срцу идемо напред, ма колико стрм пут био.
Нека ми буде допуштено да у овом свечаном тренутку проговорим и из срца, као човек међу људима, као Србин међу Србима.
Видовдан је дан туге, али и дан поноса. Дан жртве, али и дан васкрсења. И можда је баш зато он вечан — јер у њему пребива и Христово страдање и Христова победа. Он учи да без вере нема опстанка, без части нема живота, и без Косова — нема српског народа.
Гледајући данас свет који се мења, свет који заборавља корене и вери окреће леђа, нама се даје посебан задатак: да чувамо оно што нам је предато. Да останемо верни Косову, верни завету, верни Богу. Да не заборавимо да је православна вера била наша снага кроз векове, од Светог Саве, преко Светог цара Лазара па све до данашњих дана. И да је наша вера оно што нас чини народом светлости, а не таме.
Не можемо обновити државу ако не обновимо душу. Не можемо бранити светиње ако не постанемо сами светији. Видовдан нас зато позива — не само да се сећамо, већ и да се преиспитамо. Јесмо ли достојни жртве Лазареве? Јесмо ли верни Косовском завету?
Зато данас, на Видовдан, погледајмо у себе. Помолимо се за наше јунаке, знане и незнане. Помолимо се за Косово и Метохију, за наш народ доле, за децу која расту у сенци разорене слободе, али у нади која никада не умире. Помолимо се за мир, али не мир који значи предају, већ мир који значи правду.
И нека из ове празничне беседе одјекне једна духовна порука:
Бог не заборавља оне који Њега не заборављају!
Ако ми останемо верни Косову, оно ће остати верно нама. Ако останемо верни Богу, Он ће нас уздићи. Ако останемо верни православљу, имаћемо снаге и за обнову, и за повратак, и за вечни живот.
Благословена да је земља Косова и Метохије!
Благословен да је српски народ који страда, али се не одриче светиња!
Благословена да је вера православна која нас води ка светлости!
И нека нам Видовдан сваке године изнова буди наду да ће доћи дан — дан када ће се народ српски на Косову слободно крстити, венчавати, певати и живети, као што су то чинили наши преци. Дан када ће звона са Дечана и Грачанице звонити радосно, а не јецати тужно.
До тада, нека нам вера буде штит, нада — звезда водиља, а љубав — темељ опстанка.
А благослов светог кнеза Лазара, мученика Христовог и небеског цара српског, да почива на свима нама и да нас води путем вере, истине и вечног царства Божијег!
Амин!
Присутни народ је са великом пажњом пратио програм, а по завршетку академије изрази одушевљења, емоција и утисака били су јасан показатељ колико је ово вече оставило дубок траг у срцима свих присутних.
