Бесједа на Преображење
Данас, браћо и сестре, празнујемо и прослављамо један велики и тајанствени догађај који се збио на гори Тавор прије скоро двије хиљаде година. Њега у својим јевађељима описују тројица јеванђелиста а један од њих, Св. Апостол Матеј, како управо прочитасмо, пише да Исус узе три своја ученика – Петра, Јакова и Јована и изведе их на гору Тавор …и преобрази се пред њима, и заисја лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. (Мт 17,2)
Велика тајна се открива у овом догађају. Тројици рибара из неугледне Галилеје њихов Учитељ открива нешто што су они у свом срцу осјетили првог тренутка сусрета са Њим. Пред њима се те вечери на гори Тавор показала слава Царства небеског, незагасита свјетлост божанског живота, дјелић славе лика Логоса Божиjeг. Све оно што су у току својих живота слушали, учили, знали о савезу Бога и човјека, о заповјестима које Господ даје Мојсију, о цару Давиду и Соломону, о пророцима који су у име Божије поучавали, упозорававили изабрани народ да се врати на прави пут, све им то у свјетлости Христовог лица које сија као сунце бива јасно.
Границе времена и простора, овостраног и оностраног се тада укинуше и пред Христом се јавише Мојсије и Илија који с њим говораху (Мт 17,3). У блаженству присуства славе Божије тројица Христових ученика препознају смисао свог постојања. Петар, обливен радошћу, у једном тренутку смогну снаге и предложи Господу: ”Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једни, и Мојсију једну, и једну Илији” (Мт 17,4) Овдје видимо да Петар, као и остала двојица ученика заправо нису ни разумјели шта им то Христос открива на Тавору. Они су били увјерени да су стигли до краја њиховог путовања, да су ушли у царство радости и блаженства, да им је добро овдје бити и да нема потребе да се враћају назад. И управо тада им се јавља глас Оца Небеског који им саопштава истину о томе ко је Исус, да је Он ”Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте.” (Мт. 17,5) Глас Очев их збуњује и плаши јер они нису још потпуности били спремни да постану заједничари славе Божије.
Отац Небески открива Петру, Јакову и Јовану да је њихов рави, њихов Учитељ заправо Његов Син кога воли и који је по Његовој вољи. А то значи да је и Христос заправо Бог и да је Очева воља и Његова воља и да смо ми, Његова створења такође створени по Његовој вољи, позвани да уђемо у заједницу живота, заједницу љубави Божије. Таворско искуство је било само њен предокус. А да би у потпунсти постали учесници славе живота Божијег којu је показао преображени Христос потребно је да слушамо Сина Божијег, да начин нашег постојања саобразимо начину постојања Сина Божијег који је због нас, цијелог рода људског и дошао у свијет. Једном ријечју, потребно је да се преобразимо.
Дакле, ми смо позвани да кроз слушање Сина Божијег прво преобразимо себе како би могли да учествујемо у спасносном преображају цјелокупне творевине. Потребно је прво да се суочимо са свим нашим слабостима, нашим страстима, пакостима, себичношћу, гњевом, страховима, да се трудимо да их савладамо и промјенимо у нешто за шта је свако од нас способан – да их преобразимо у саосјећање, пожртованост, правдољубивост, љубав. Једном рјечу, потребно је да постанемо људи. Јер човјек се не ствара, него се човјек постаје.
А за све ово нам је, браћо и сестре, неопходна вјера. Вјера у то да можемо и морамо да будемо бољи, да нисмо створени да би само животарили, састављали крај с крајем, да би бјесомучно јурили за пустим сновима, били гоњени амбицијама, жељама заборављајући ко смо, ко је наш ближњи, ко је наш Бог.
Слуђени, исцрљени и изгубљени ходимо овим свијетом неспособни да разлучимо истину од лажи, врлину од лицемјерја, племенитост од користољубља, љубав од пожуде. Заробљени тумарамо у зачараном кругу насиља, неправде и мржње бивајући жртве зла и чинећи другоме зло.
Зато нам је насушно потребно познање још једне велике истине која се откри на гори Тавор. Када од гласа Божијег уплашени ученици падоше, Исус им приђе, дохвати их и рече ”Устаните и не бојте се”. (Мт 17, 8-9)
Бог нам се јавља у лику човјечијем, постао је и сам човјек – Богочовјек – да би нас се дохватио, да би нас подигао, да би нам казао да се не бојимо и да никада не одустанемо. Као што је ономад у облику анђела дошао прогољеном, исрцрпљеном и клонулом пророку Илији дошао да каже: ”Устани, једи, јер ти је пут далек”. (Цар. 19,7)
И заиста јесте тако. Јер да би стигли до познања спасоносне истине коју су оне ноћи на гори Тавор предокусила тројица ученика, и коју су вјековима касније милошћу и допуштењем Божијим опитовали многи свети, неопходно је да прођемо дуги и крсноносни пут који нас води ка васкрслом Христу. То је пут преображења мржње у љубав, таме у свјетлост, страха у храброст, робства у слободу.
И зато љубљени у Христу, устаните, примите и једите храну која вам се данас овдје и сада нуди, јер нам је пут ка бесмрности далек.
Амин.