У недељу четрнаесту по Педесетници, 14. септембра 2025. године, по благослову Високопреосвећеног Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог Николе у Котору.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, протојереј Миајло Бацковић и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима.
Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
Драга браћо и сестре, чули смо једно чудесно Јеванђеље и наравно да нама људима то често није сасвим јасно и ми зато истражујемо и испитујемо Писма и учимо се од оних који су били надахнути Духом Божјим. Данас се у овом одјељку који смо прочитали каже: „И уђе у синагогу у дан суботњи као што је био обичај“. И ми смо, данас, браћо и сестре, дошли у Цркву у дан недјљни, као што је обичај.
И тамо у синагоги, читали су Писмо. Он је читао Писмо, Исус из Назарета, Христос. И прочитао је једну реч која гласи „Дух Господњи је на мени“, и кад је ту реч прочитао рекао је онима, који су се ту сабрали, да је управо Он тај о коме говори Писмо. И они су гледали у Њега с чуђењем и говорили себи: „Па ми Њега знамо, па Он је из Назарета, одавде, одакле смо и ми. Он је из куће онога Јосифа, дрводеље“. Али нису знали да је Он Христос, нису препознали да је Он Тај на Коме је Дух Господњи.
А Христос значи помазаник. Помазаник опет значи Онај који је обдарен даром Духа Светога, испуњен Духом животоворним. Али овај Помазаник није дошао ради себе, да узвиси себе, него је дошао ради других, да подигне оне који су болесни, немоћни, сиромашни, заробљени, оне који су потлачени. Он не тржи славу своју и славу за себе, него тражи да уздигне друге, да подигне оне који су пали и који су немоћни и зато Он каже: „Проповедам вам пријатну годину Господњу, као што је писано у Писму“. А то се односило на јубиларну годину. У Старом завету, и данас у јеврејском народу, постоји такозвана јубиларна година. То је година кад се дугови опраштају. Кад се заробљеници пуштају, кад се робови ослобађају и кад земља почива, а Он каже: „Ја вам проповиједам пријатну годину“, годину Господњу, јубиларну годину, која није календарска, него је јубиларна година онда када је Он с нама.
Када је Он с нама ослобађају се робови, опрашатју се греси, исцељују наше немоћи и наше болести. За нас је, браћо и сестре, јубилеј увек присуство Његово и ми данас у овој нашој Цркви стојимо и читамо Писмо и исто смо загледани једни у друге, и у то Писмо, и исто тако не верујемо, као што нису ни онда вјеровали да је то Он, да је то Месија и Спаситељ. Зашто нису веровали? Зато што људи не могу да поверују да Бог јесте обукао наше тело и да Бог хоће и може да почива у свакоме од нас и да у том обичном човеку који је стојао пред њима, како су Га они видели, може бити Спаситељ света.
Тако и ми исто данас, након две хиљаде година и више, никако да поверујемо да Бог може бити у обичном човеку, него само тражимо неког необичног човека, да живи у пећини, да има огромну браду или косу или да чудно прича или да се чудно понаша, па онда је можда у њему нека харизма. Не можемо да поверујемо да је харизма у свакоме од нас, да је дат свакоме дар, да смо сви помазаници, да смо сви запечаћени даром Духа Светога још онога дана кад смо се крстили.
То је оно што је наша слаба вера, браћо и сестре. Зато, кад већ стојимо у Цркви, треба да окрепимо нашу вјеру и да гледајући онога поред себе, као што су нас учили древни мудраци, увек у њему видимо Христа и видимо њега као икону Христову. Да не говоримо о томе „ја знам његовог ћаћу“ или „ја знам какав је он“, „знам ја његово порекло“ или „знам ја одакле је он“. Него да говоримо у себи, у свом срцу, у свом уму: „У њему је Христос, он је икона Христова“. „Повредим ли њега, повредићу Христа.‘ Ето тако нам Христос пријатну годину проповеда. Кад бисмо ми тако живели и тако гледали један другога, ми бисмо уживали у пријатној години Господњој, и свако наше јуче било би сутра и свако наше јуче, које постане сутра, било би Божије данас у нашим срцима.
Ето, браћо и сестре, зашто идемо у Цркву. Не да бисмо данас само ту одстојали и одслушали службу, него да бисмо се подсетили да смо иконе Божије, да бисмо се подсетили какву нам то пријатност доноси Господ. Пријатност која се не може описати речима. Да смо ми иконе и слике Божије и да је Онај, кроз Кога је све створено, и ми сами, постао један од нас и да је ради нас и ради нашега спасења претрпео све, и смрт и да је васкрсао и да је сео са десне стране Оца и да ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја.
Браћо и сестре, хвала вам пуно за данашњу божанску службу, нарочито хвала вашем оцу Немањи, који ми је омогућио заједно са својим и нашим братом и Митрополитом, да служимо данашњу службу, и да се научимо овој чудесној тајни да смо браћа и сестре и да смо иконе Божије. Данас је иначе, на једна необичан и мени драг начин, црквена Нова година, а за нас, како рекосмо, није битан календар, него је битно да је Христос међу нама. А када је Христос међу нама, онда у то стварно треба да поверујемо. Не да стојимо тако и само стојимо и стојимо па онда изађемо и опет исто. Опет секирација, а не радост због тога што смо видели и доживели, и што је Он ту, као што је био оног суботњег дана у синагоги. Данас је једнако ту и увек је ту.
И још нешто, ми се плашимо близине Божије, ми се плашимо да је Бог у нашем брату, у нашој сестри. Ми хоћемо да је Он далеко, а Свети Јован Златоусти каже, цитирајући Пророка: „Ја сам Бог близине“ (уп. Јер 23,23). Бог је увијек ту поред твог срца, поред тебе, брата и сестре. Немој да мислиш да је Он негде на небу или на некој планети. Он је ту, међу нама је и све види и све зна и све трпи и све подноси и прашта јер је, како каже Апостол „милокрвна Његова љубав“. Кад бисмо се томе научили, наш живот и наше ходање кроз овај свет била би пријатна година Господња. Боже, дај! Амин!
