У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, данас смо чули две поуке из светог Јеванђеља. Једна је прича о свадбеној гозби, а друга Христове речи: „Ви сте светлост свету”. На први поглед, то су два одвојена места, али у ствари једно објашњава друго.
Господ у причи каже да је Цар припремио свадбу за Сина. То је сам Бог Отац који нас позива на радост спасења у Христу. Свадба је улазак у Царство небеско, а свадбена дворана је Црква. Ми смо позвани да будемо гости на тој гозби, да будемо са Христом. Али видимо – нису сви гости хтели да дођу. Једни су отишли на њиву, други у трговину, трећи су злоставили слуге. И то је слика света у коме живимо: увек се нађе нешто „важније“, неки посао, зарада, обавеза, а позив Божији остаје занемарен.
Зар није и данас тако? Колико пута чујемо: „Немам времена за молитву, немам времена за цркву, за исповест, за пост”. А имамо времена за телевизију, за интернет, за кафу. Није ли то исто што и онај који је отишао за њивом или у трговину? Божији позив стоји, а човек бира нешто друго.
Ипак, Господ не одустаје. Позвао је и добре и зле, да се дворана напуни. То значи да нико није искључен – свако је позван. И ти, и ја, и онај који је у греху – сви имамо отворена врата. Али остаје један услов: свадбено рухо.
Шта је то свадбено рухо? То није скупо одело, него чисто срце. То је врлина, то је покајање, то је љубав. У крштењу смо сви добили белу хаљину, као знак да смо се обукли у Христа. Али живот нас често запрља. Грех разара ту одећу. Зато нам је Господ дао покајање као могућност да поново оперемо, да опет засија белина.
Онај човек без руха није могао ништа да каже. Није имао оправдање. Тако ће бити и са нама ако се пред Господом нађемо празни, без дела љубави, без покајања. Нећемо имати речи. Зато нас ова прича упозорава: није довољно бити у храму телом, треба бити и духом обучен у Христа.
И ту долазимо до другог Јеванђеља: „Ви сте светлост свету”. Ако смо заиста обучени у Христово рухо, онда светлимо. То није наша светлост, него светлост Христова у нама. Као што свећа гори и даје светлост, тако и хришћанин, када живи по Јеванђељу, осветљава оне око себе.
Сетите се колико пута сте срели човека који је смирен, добар, кротак – и осетили мир у његовој близини. То је светлост коју Христос хоће да ширимо. Али ако живимо у свађи, у осуђивању, у злобним речима – та светлост се гаси, и онда ми сами постајемо саблазан другима.
Господ каже: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца небескога”. Наш живот није ради наше славе. Ако чинимо добро да би нас људи хвалили – то није Христова светлост. Право добро је када човек и не мисли на себе, него све чини из љубави према Богу и ближњима.
Зато, браћо и сестре, данашње Јеванђеље нас позива на озбиљност и будност. Позвани смо сви, али изабрани ће бити они који су дошли са свадбеним рухом, они који су у животу сачували светлост Христову.
Зато нека нам свака Литургија буде припрема за ту велику свадбену гозбу на небу. Када приступамо Чаши, да приступамо као они који желе да се причесте у свадбеној дворани Царства Божијег. А ако осећамо да смо недостојни, да рухо није чисто – покајање нам је увек отворено, исповест нам је дата као кључ за нови почетак.
Нека би нам Господ дао снаге да чувамо свадбено рухо, да будемо светлост свету, и да се једнога дана нађемо у радости вечне гозбе у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Амин.