21. септембра 2025. године, у недељу петнаесту по Педесетници, на празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Сабора српских светитеља у Штутгарту. Овом приликом је прослављена и храмовна слава Штутгартског храма – Сабор српских светитеља.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Борисав Симић, протопрезвитер Станко Ракић, протопрезвитер Миленко Бакмаз, презвитер Милан Шућур (из Епархије бањалучке), јерођакон Василије Старовлах, ђакони Марко Коловић и Теофил Гроздановски.
Након прочитног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Виокопреосвештенства доносимо у целости.
Данас смо чули свето Јеванђеље, једноставану и занимљиву причу која много говори о нама људима. Биле су две сестре, по имену Марта и Марија, у чији дом је дошао Господ Христос. Марија се определила да слуша реч Христову, стојећи крај Његових ногу, односно да клечи и слуша крај ногу, слушајући пажљиво крај Исусових ногу, слажући у своје срце оно што Он говори. Са друге стране, Марта се ужурбала, како то обично бива са нашим мајкама и сестрама, како то обино бива када је нека прослава или важан гост у питању. Брину о томе како су припремили, да ли ће свега да буде довољно. Наравно да су и слушање речи Божије и служење другоме узвишене и велике, али Христос у овом Јеванђељу хоће да нас научи нечему другом – најважнијем и једино потребном. Покушајмо кроз ову беседу да схватимо шта би то било једино потребно, те шта је то блаженство оних који слушају реч Божију, односно да одговоримо на питање када је онај који слуша реч Божију блажен и зашто.
Браћо и сестре, ви знате да данас славимо празник Рођења Пресвете Богородице, најбитније и најузвишеније личности после Христа. Знате и да се кроз њу, њену вољу, и добру наду, Бог оваплотио и постао човек, један од нас. Знате и какав је њен живот био: као девојчица је одведена у Храм, где се учила смирењу, те да су је по правилима тадашњег света удали за једног дрводељу, старца Јосифа, како би је чувао јер се она зарекла на девственост. Када јој је Архангел рекао да ће родити Сина; она га је питала како је то могуће јер она не зна за мужа (уп. Лк 1,34). Он јој је одговорио да ће је сила Свевишњега осенити, и дете што роди биће свето (уп. Лк 1,35). Она је рекла да јој буде по речи Божијој (уп. Лк 1,38). Знате и да се родио Син, Син Божији који је постао син човечији. Знате да је Он људе исцељивао (уп. Мт 8, 5-13; 9, 27-30 12, 9-14, Mк 7, 31-37; Лк 13, 10-13 итд) подизао умрле (Мт 9, 18-26; Лк 7, 11-17; Лк 24, 5-6; Јн 11, 1-46), показивао силу Божију, показивао неизрециву љубав Божију, али да су на све то људи одговорили тако што су га разапели на крсту. Та жена, та девојка, та мајка, та сестра свакога од нас, пријатељ свакога човека, све је то претрпела и све је то гледала. Још јој је пророк на почетку рекао да ће њој самој мач пробости срце (уп. Лк 2, 34-35). Како је могуће, драга браћо и сестре, да неко има такав живот, како је могуће да неко тако несмућено проведе читав живот, гледајући све смутљивости овога света? Једино тако што се човек усмери на онога ко је Спаситељ; она се усмерила на Сина свога и Бога нашега. Она је гледала у Њега као у нашу наду, пут и живот. Она је гледала као што свака мајка гледа на свог сина – као на свој живот. Сигурно да нема никога од нас који није некада чуо од своје мајке како га ословљава са „животе мој“. Свака мајка гледа тако свог сина, а Син девојке Марије је и Син Божији. Она нам је показала и научила нас да је то једини пут на који ми као хришћани треба да ступимо. Тај пут је, ако ми дозволите да га тако данас назовем, добре наде. Неко ми је скоро рекао да се у немачком језику, код старих људу, за жену која је трудна, или, како ми то лепо кажемо, која је у благословеном стању, каже да је она у доброј нади.
Добра нада није оптимизам, или макар не само оптимизам, у смислу да се надамо добрим колима, великој кући или огромном имању. То све спада у оквире временитог, пролазног, не толико битног. То је све у оквирима онога чиме се бави Марта. Чим нешто можемо да уоквиримо временом и простором, измеримо или извагамо, то је оно чиме се бави Марта. Оно чиме се бави Марија у овој јеванђелској причи, као и оно чиме се бави Пресвета Богородица, чије рођење данас славимо, то је оно што се не да измерити, дефинисати временом и местом, али ми у то верујемо и томе се надамо. Због тога је наша вера, како каже апостол, вера у ствари невидљиве (уп. Јев 11, 1), но увек испуњена добром надом, односно поуздањем да ће се на крају десити добро, и да ће бити добро на крају. Зато Мајка Божија може и под крстом да остане, са другим женама, и једним од апостола, Јованом, младићем, слободно можемо рећи, данас дечаком, учеником или студентом јер је имао мање од двадесетак година. Сви други мушкарци су се разбежали, па и апостол Петар који је био храбар али је побегао. Жене остају под крстом јер су имале добру наду, поуздање да ће бити добро, шта ће и како ће бити, оне то нису могле да знају. Шта ће и како ће бити на крају нашег живота је ствар наше вере, ми не знамо, али верујемо да ће бити добро и да ће нам Господ тако нешто даровати. Често чујемо од људи како треба да будемо оптимисти, позитивни, и да верујемо у себе, но, ми хришћани не би требало тако, хришћански оптимизам се везује за добро као исход, али он не подлеже садржају свакодневице. То нам је обећао наш Господ у кога верујемо. Кад ће бити, како ће бити, где ће бити, ми то не знамо, али да ће бити – ми то верујемо. Други људи хоће конкретно, ово или оно, те ту настаје опште замешатељство, па кад не буде онако како се замислило, а обично не буде, не буде баш одређени ауто, већ неки мањи, или не баш огромна кућа, већ мања, као ни огромно имање, већ неко мање, човек се разочара, збуни, те сав наш живот иде од оптимизма до песимизма, од активизма, до потпуне демотивисаности. Понекад смо јако активни, док понекад не можемо да се покренемо. Због тога ми морамо да кренемо стопама Пресвете Богородице, као и стопама светих који су је следили на том путу, а то је пут добре наде, наде која подразумева веру да ће Господ – који је ради нас и ради нашег спасења – постао човек, претпео пљување, шамарање, крст и смрт, и који је васкрсао, да ће и нас васкрснути, и да ће нама даровати живот, те да као Онај који седи са десне стране Оцу удостојити и нас Царства живога Бога. Ето, драга браћо и сестре, шта данас славимо. Ако само мало преусмеримо свој живот и своје мишљење, увек ћемо гледати на крајњи исход, тамо далеко, тамо где је наша нада, а она је тамо где је наш Господ, у Царству небеском, али увек близак нашем срцу. Због тога је Пресвета Богородица моћан узор, те истина о њој и њеном Сину, Господу Христу, као и пример Марте и Марије толико важан за наше животе. Свако од нас може да препозна у себи Марту, како понекад не знамо куда ћемо, жалимо се што нам се не указује помоћ јер тај неко седи тамо док ми радимо, правимо ручак, те и самом Христу говори да не мари за то „јер ме сестра остави саму да служим“, на чега Христос одговара: ,,Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно“. Свако од нас је могао рећи јутрос кад смо устали да се бринемо и узнемиравамо за много, а да је само једно потребно – да верујемо и да се надамо у Христа, Његову неизрециву љубав, да Њему дамо свој живот у поверењу. Много пута ћемо током богослужења чути позив ћакона да сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо, и ми ћемо рећи: ,,Теби Господе“, али нећемо то учинити јер се ми увек вратимо у себе, у бригу око ручка и вечере, ствари које неумитно пролазе.
Сваки дан гледам болесне људе, имам пријатеље који су у тешким невољама, који пате од тешких болести, попут карцинома, или психичких болести. Ми не можемо да спознамо то једино потребно. Пре неки дан сам разговарао са једном игуманијом, духовном женом, која има тешку болест, па смо причали о томе како се људи брину око тога који лек купити, док је неко рекао како је Стив Џобс имао толико новца, па зар он није могао себи да приушти било какав лек на земљи. Тог лекa није, нажалост, било. Једно је потребно – да дамо свој живот у руке Онога који нам је тај живот и дао. Зато је Пресвета Богородица добар пример јер стоји под крстом, али се и даље нада. Гледа како њеном Сину пробадају ребра копљем, али се и даље нада; гледа како га скидају са крста, сахрањују у гроб и стављају огромни камен на Његов гроб, а она се и даље нада. Зато, браћо и сестре, ако тако усмеримо своје животе и очи, промениће се наш живот, због тога вам говорим. Немојте да се бринете и узнемиравате за много јер само је једно потребно. Боже, дај! Амин!
У суботу, 20. септембра 2025. године, служено је празнично вечерње којим је началствовао јереј Милан Шућур.
