Бесједа Мт 25, 14-30
Од једне мале ћелије, у утроби мајке, почиње да се обликује ново људско биће. Прво срце закуца, онда се полако обликују руке и ноге, отварају се очи, стварају се уши. Једно по једно чуло буди се у живот. Девет мјесеци траје то тајанствено ткање човјека, али врхунац тек долази: рођење и улазак у живот!
Све се спрема за тај тренутак: да се плућа први пут напуне кисеоником, да се први плач зачује и да гласне жице проговоре, да очи угледају сунчеву свјетлост и лица људи.
Стварање човјека у утроби није крајње одредиште, већ припрема за живот. Сваки дар који примамо у зачећу дат је да се једном у животу умножи и подијели. Зато је сам почетак нашег постојања сведочанство: човјек је створен да живи, да се дарује и да умножава оно што му је Бог повјерио.
Управо ту, већ у самом зачећу и развоју човјека, открива се велика тајна: живот је дар и позив!
Све што имамо и што јесмо није наше власништво, већ нам је повјерено. Живот је као талант – драгоценост поверена човеку од Створитеља. Прича о талантима је прича о самој суштини нашег постојања.
У вријеме када је Христос говорио ову причу, талант није био само „таленат“ у смислу способности, како ми данас кажемо. Грчка ријеч „талантон“ означавала је огромну новчану количину. То је био богатство које обичан човјек није могао да поима. Христос овдје намјерно користи примјер нечега што је огромно, да покаже да оно што Бог повјерава човјеку није мало – него неизмјерно драгоцјено.
У причи видимо тројицу слугу.
Први је добио пет таланата и умножио их у још пет. То је човјек који схвата да дар није његова својина, него позив. Xрабро користи оно што му је Бог повјерио. Такав човјек улази у радост Господара, јер је живот живио као благодарење и дар.
Други добија два таланта и такође их удвостручује – показујући да није важно колико имамо, већ шта радимо с оним што нам је дато. Бог не гледа на количину, већ на верност. И овај слуга прима исту похвалу као и први.
Трећи, међутим, свој једини талант закопава у земљу. Није га изгубио, али га није ни умножио.
Сваки од њих је огледало једног могућег односа човјека према Богу и животу. Питање је: хоћемо ли дар примити са благодарношћу и умножити га, или ћемо га закопати у себичност и страх?
Талант – то сам ја: мој живот, моје биће, моја личност. Прича нам говори да једни добијају више дарова, други мање, али свако је добио довољно да оствари свој јединствени позив. Свако од нас је рођен већ као обдарен, већ као носилац повјерених талената.
То је оно што човјека чини бескрајно драгоцјеним: његова непоновљивост и одговорност за живот који му је дарован.
Ова прича нас поучава да дар у себи увијек тражи одговор. Дар је позив на дијалог, на заједницу. Али дар подразумјева ризик: љубав значи имати смјелост да се отворим, да дозволим другом да уђе у мој живот. Љубав је повјерење – да своје биће, своју радост и своје ране ставим у руке другога, не тражећи гаранцију да нећу бити повријеђен. Љубав значи прихватити могућност да будем рањив, да се покажем слаб, да ризикујем разочарање – али управо у том ризику откривам снагу своје богосличности.
Човјек постоји само кроз примање и давање. Он је „икона Божија“ зато што може да прима и узвраћа љубав. Бог дарује, а ми постајемо истински људи тек онда када свој живот претворимо у дар другоме и самом Богу. Човјек не може бити човјек без другога.
Трећи слуга, међутим, препушта се страху – од господара, од одговорности, од могућег неуспеха. Тај страх га паралише и претвара у пасивност. Исто тако и човјек, ако се затвори у своју „сигурност“, у своју зону комфора, полако губи живот. Постаје неповјерљив, огорчен, одбојан – све мање човјек, све мање заједница.
У таквом стању човјек мисли да ће сачувати себе ако се изолује. Али у томе је трагедија: што више жели да се заштити, све више губи живот. Онај који је себи довољан, који неће да ризикује љубав, који неће да изађе у сусрет ближњем, престаје да живи као заједничко биће, као икона Божија.
Зато Христос опомиње: највећа опасност није да изгубимо, већ да никада не покушамо. Није да погријешимо, већ да останемо затворени. Само онај који се усуди да живи као дар, који се усуди да воли и да своје таланте умножи у служби и љубави другоме – тај улази у радост Господара.
Управо ту се надовезује апостол Павле у данашњој посланици, када нам говори: „Браћо, сарађујући с Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију… Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења!“ (2. Кор. 6,1–2). Благодат није нешто што можемо закопати, затворити или оставити неискоришћено. Она је дар који тражи одговор, који тражи да се у нама умножи.
Апостол нас не заварава уљепшавањем живота, него нас суочава са стварношћу. Он је понекад суров, тежак, неправедан. То је живот у којем се често доживљава и понижење и срамота, и неправедна осуда и бол. Али се баш ту открива сарадња са Богом: у трпљењу и невољама, у биједама и тјескобама, у ранама и трудовима, у постовима и молитви, у чистоти и љубави нелицемјерној, у ријечи истине и сили Божијој.
Зато чак и онда када смо жалошћени – имамо разлога да будемо радосни; када смо сиромашни – можемо многе обогатити; када изгледа да ништа немамо – у Христу све посједујемо (2. Кор. 6,10).
Често упадамо у замку поређења: гледамо колико други имају, шта су постигли, како изгледају њихови животи. И тада се у нама јавља или завист, или осјећај мање вриједности. Али Христос у причи показује да Бог не гледа на то колико ко има. Он гледа на вјерност: да ли оно што имаш доживљаваш као дар и да ли га умножаваш са благодарношћу. Није важно имати пет или два таланта – важно је да живот не закопаш, него да га живиш као дар и да га претвориш у љубав.
Зато данашње Јеванђеље поручује сваком од нас: живи као дар. Види у свом животу дар, осјети одговорност, али и радост дара. Јер када Господ каже: „Уђи у радост Господара својега“, то значи – уђи у тајну живота као заједнице љубави.
У свакоме од нас већ куца онај први живот, онај дар који је Бог утиснуо у нас од самог зачећа. Али тај дар не може остати затворен. Као што дијете не остаје заувијек у утроби, него је позвано да изађе у свјетлост, тако смо и ми позвани да изађемо из своје себичности, из страха и из самоће – у сусрет Богу и ближњем.
Да, живот је понекад суров, тежак, неправедан. Али нас Апостол увјерава: у свему томе нисмо сами. Када смо жалошћени – у Христу можемо бити радосни; када смо сиромашни – можемо многе обогатити; када изгледа да ништа немамо – у Њему све посједујемо. Зато је сваки дан прилика, сваки тренутак вријеме спасења.
Не бојмо се умножавати дарове! Не бојмо се љубави, иако она значи ризик. Јер једино љубав чини да наш живот добије смисао и плод. Љубав је оно што нас изводи из себе и чини да постанемо истински људи, икона Божија.
И када једнога дана станемо пред Господара, неће нас питати колико смо имали, него шта смо учинили с оним што нам је било дато. А највећа радост биће да чујемо Његов глас: „Уђи у радост Господара својега!“
Амин!