12. октобра 2025. године, у недељу осамнаесту по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у мананстиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј Горан Горановић, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Данас смо чули јеванђелску причу о вери и поверењу другом човеку. Апостоли нису знали да је Господ Христос Богочовек, него су мислили да је и Он један од људи; видели да је велики учитељ. Имали су у Њега поверења као у човека јер Он никада није лагао, видели су да увек говори истину.
Једне ноћи, као што то раде рибари, знам јер сам некада живео близу мора, иду увече и враћају се ујутру, у зору, својим кућама, са мора. Тако су и апостоли ловили рибу на Генисаретском језеру током целе ноћи, и нису уловили ништа. Тако обично буде: рибари некада имају добар улов, а понекад ништа. Апостоли су се уморни вратили празних чамаца. Када су пришли обали враћајући се, видели су Господа Христа, и рекоше му да су током целе ноћи ловили, али нису ништа уловили. Често се и тако људи жале: целог живота раде, и ништа не уштеде, ништа нису зарадили. Христос апостолима каже да се врате и да оду у дубину. Он такође улази у лађу са њима. Није им само рекао куда да иду, већ и Он креће са њима. Петар као да му каже: „Господе, ја читав живот ово радим; бољи сам рибар од Тебе, нема разлога да се враћам, али пошто имам поверења у Тебе; учинићу како Ти кажеш“ (уп. Лк 5, 5). Он уђе у лађу са њима и рече им да баце мреже дубоко. Мреже се испунише толико рибе да нису могли да их извуку. Једва су дошли до обале. Петар се уплашио и рече: „Господе, иди од мене јер сам грешан човек“ (уп. Лк 5, 8).
Браћо и сестре, овде се не ради само о поверењу, већ о још нечему – ради се о разликовању плићака и дубине. У плићаку је већина, у плићаку је маса. У плићаку је мутно јер сви газе, али и у плићаку се сви осећају сигурно, и сви причају. Сви се праве важни и као да сви нешто знају. Са друге стране, у дубини је тишина, мрак, неизвесност, тама; како би отишао у дубину, потребна ти је вера, поверење. Ми људи ипак само ходамо по плићаку. Увек хоћемо да будемо у плићаку, и слушамо оне који су у плићаку, или на крају плићака, мудрује, лаже. Ми њима верујемо. Не верујемо ономе ко каже: „Хајдемо у дубину! Хајде мало дубље да размислимо о животу, да видимо какао ствари мало дубље стоје.“ Ми се плашимо дубине, плаишимо се таме, плашимо се тог плаветнила, наде, али и поверења, и зато нема улова, нема хране, нема радости. Чак и кад има, погледајте како Петар, човек, говори: „Иди од мене, Господе, ја сам грешан човек“. Као да каже да је то нешто изнад што он не разуме (уп. Лк 5, 9-10), а Господ каже да због овог поверења које су данас показали према Њему, Он ћу их научити да буду много више од рибара – да буду ловци људи.“.
Ето, браћо и сестре, шта нам говори данашње Јеванђеље, тако моћно и страшно, тако је моћна и страшна слика. Свако од нас је могао ухватити себе како хода по плићаку, да разговара са људима у плићаку, а тамо у дубинама, у тамним и плаветним дубинама, тамо почива истина, а не у мутном плићаку. Ето, браћо и сестре, на шта смо данас позвани, да седнемо у ову барку, у ову Цркву, и да заједно са нашим Господом одемо тамо где нам Он каже, и да бацимо мрежу дубоко, и да онда схватимо ко је, шта је и где је истина, а не да се стално праћакамо у мутној води плићака овога света. Боже дај! Амин!
