По благослову Митрополита Григорија, Црквена општина Франкфурт организовала је ходочашће са својим вјерницима.
Рано ујутру, 29. септембра, са Франкфуртског аеродрома отпутовали смо на острво Крф. Ово острво се сматра „најзеленијим” од свих Грчких острва (са највише распрострањеном вегетацијом).
За наш народ је историјски веома значајан подсјетник – мјесто гдје се налази Плава гробница. Наиме, за вријеме Првог свјетског рата Крф је постао уточиште Српском краљу Петру, Влади и војсци који су се преко врлети Албаније исцрпљени повукли из своје Отаџбине и стигли на острво. Крфљани су пружили гостопримство и Срби су узвратили са љубављу. Није забиљежен ни један нежељени случај или недоличан поступак.
На маленом острву Видо (поред Крфа), на пловидбу без повратка, већином баркамa, пловили су најтежи болесници и рањеници. Већина их је сахрањена у плавом мору (отуда пјесма „Плава гробница”). Данас на Крфу имамо „Српску кућу” која је споменик страдања, споменик Дринској дивизији, споменик Јанису Јанулису, Грку који је поклонио своју њиву за гробље српској војсци, Реч је о споменику на плажи гдје се искрцала српска војска, то је маузолеј на острву Видо. Имамо и наше дивне људе ентузијасте који се боре да Крф сачувају живом успоменом и обавезним знањем сваког потомка „див јунака” са Крфа, наших предака.
30. септембра смо у храму Светог Спиридона Тримитунског служили свету Литургију гдје су се сви ходочасници причестили и поклонили моштима светитеља који је учествовао на Првом васељенском сабору, и чинио чудеса.
Са Крфа смо 30. септембра увече испловили ка копну – у град Игуменицу, и стигли у Каламбаку, подно Метеора. На стијенама Метеора налази се шест манастира. Оснивачем манастира се сматра монах Јоасаф, који се пре монаштва звао Синиша и био синовац цара Душана. Обишли смо манастире Варлаам, Свете Тројице, Светог Стефана и Светог Николе.
Колико су овдје импресивни призори манастира, који су као „чардак ни на небу ни на земљи”, високо на огромним стијенама! Ту су снимљене секвенце неких познатих филмова (Џејмс Бонд, Индијана Џонс). Туристи из цијелог свијета су као мрави преплавили ово подручје и за дивљење је монашком смирењу који одолијевају и стоје у својим манастирима.
Познато је да је велико братство из манастира Варлаам на челу са старцем Ермилијаном преселили у манастир Симонопетра на Светој Гори 1974. године. О томе постоји дивна књига (Старци које смо затекли и завољели).
Послије много корачања уз степенице, одморили смо, и сутрадан, 2. октобра кренули на пут ка Охриду. Успут сам први пут видио знакове „опасност од медвједа на путу”, око Птоломеиде. Изврсни возач аутобуса, Ахилеас објаснио је да ту има много медвједа.
Испричао је са сузним очима још како је његова породица за вријеме рата у Југославији примила двије српске дјевојчице о којима су се старали са хришћанском љубављу. Рекао сам му да смо им ми Срби зато заувијек захвални. Свим Грцима! Знам за један манастир код Атине који је примио 3000 Српских сирочића.
За разлику од дивног времена на Крфу и Метеорима, у Охриду нас је сачекала хладна киша. Послије окрепљења отишли смо у храм Свете Софије гдје нам љубазни радник није хтио наплатити улаз када је чуо да смо Срби. Поклонили смо се и помолили у храму Свете Софије и уличицама живописног Охрида кренули ка манастиру Светог Климента. Послије успињања улицама, освртања на усталасано језеро, спомињали смо Светог Николаја Жичког који је боравио у Охриду, и ту написао књигу Молитве на језеру, и друге… Тврђава цара бугарског Самуила доминира околином. Поклонили смо се моштима Св. Климента и уз пљусак вратили до коначишта уз језеро.
Сутрадан, ујутро 3. октобра, кренули смо ка манастиру Светог Наума који се налази на граници са Албанијом. Успут нам је студент теологије Матија причао о историји манастира. Некада је манастир имао 2000 хектара земље, док је данас хотелски комплекс; на чудесном храму пише: споменик културе. Занимљиво је било видети туристе који долазе да виде мошти Светог Наума, и нас који моштима прилазимо ради поклоњења. Нама је то било и остало тужно. Свети Наум је живи светац, вјерујемо да ће манастир поново живети својим типиком.
Из манастира Светог Наума смо кренули пут Солуна. На граници Сјеверне Македоније сачека нас љути граничар, али се некако размекша и пропусти нас. Молитвама Светих Наума и Климента!
И то вече стигосмо у Салонику, у улицу Светог Димитрија. Необично хладно вече у Солуну.
4. октобра смо отишли на Српско војничко гробље из Првог свјетског рата – Зејтилник. У капели је служена света Литургија.
Са Зејтилника смо отишли да се поклонимо Светом Димитрију у храму који му је посвећен. Послије поклоњења отишли смо до манастира Свете Теодоре, храма Свете Софије (гдје је Свети Сава постао архимандрит), и до моштију Светог Григорија Паламе. Вријеме ведро, сунчано.
И коначно, 05. Октобра, у недељу имали смо част да саслужујемо Митрополиту Димитрију у храму Светог Димитрија. Сав вјерни народ се причестио. Отишли смо, затим и у манастир Суроти да се поклонимо на гробу старца Пајсију, али гужва је била тако велика да смо закључили да је корисније да идемо даље, а Свети старац Пајсије ће знати да смо ми дошли… и пренети молитве Господу.
На овом ходочашћу било нас је тридесет троје.
Били смо као бројаница, повезани, и сада смо молитвама Светог Спиридона, свих Светитеља Метеора, Светог Климента и Наума Охридских, Светог Димитрија Солунског, Светог Григорија Паламе, Светог старца Пајсија; у љубави Христовој стигли назад и настављамо даље лагано, стазицом Јеванђеља.
