19. октобра 2025. године, у недељу деветнаесту по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Митрополит немачки и средњоевропски г. Исак (Антихијска патријаршија) началствовао је светом Литургијом у Саборном храму Светог Саве у Диселдорфу уз саслужење Високореосвеосвећеног Архиепископа диселдорфско-берлинског и Митрополита немачког г. Григорија и Преосвећеног Епископа христупољског г. Емануила (Цариградска патријаршија) и свештенства.
Светој Литургији је присуствовао и Високопреовећени Митрополит немачки и Егзарх Централне Европе Цариградске патријаршије г. Августин. Oвом приликом у Саборном храму Светог Саве боравила је икона Светих отаца Првoг васељенског сабора начињена поводом јубилеја 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Превод беседе на српски језик:
Према традицији, ријечи „Блажени који не видјеше, а вјероваше“ (Јн 20, 29) и „Што бијеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота“ (1 Јн 1, 1) написао је један и исти писац – Свети апостол и јеванђелист Јован. Овај апостол је посебан и по томе што је први којег наша традиција назива богословом, односно оним који познаје и изражава тајну Божијег постојања. Поменуте ријечи јевавђелисте Јована одмах нас суочавају са својеврсним парадоксом. Али ако смо и сами богослови – или, прецизније, ако покушавамо да то будемо – онда би требало да смо на парадоксе већ навикли. Зашто? Зато што је све чиме се бавимо у суштини τὸ παράδοξον θαῦμα, што на грчком значи „чудо које превазилази људску логику“.
У чему се овдје састоји парадокс? У томе што теологија почиње поразом – не неуспјехом да нешто уради, већ неуспјехом да буде, да постоји у складу са сопственим принципом. Тај пораз није морални пад, него управо људска немоћ да повјерује без вида, исто она немоћ коју су показали апостоли када су тражили да виде и опипају васкрслог Господа. Они су жељели да виде прије него што ће повјеровати – и управо у томе лежи почетак вјере: у признању да човјек сам од себе не може да вјерује, него да му је вјера дар који долази од Онога кога тражи.
Истинско блаженство није у ријечи видјети, него у ријечи вјеровати. А апостоли, не само Тома, повјеровали су не зато што су само видјели, већ зато што су рукама опипали живот који је дошао к нама. Тај живот, каже Јеванђеље, јесте свјетлост људима (Јн 1, 4). Замислите: апостол каже да су њихове руке опипале свјетлост! Поново, τὸ παράδοξον θαῦμα – чудо које превазилази разум.
Али тај пораз и неуспјех не значе да је бесмислено бавити се теологијом. Напротив. Τὸ παράδοξον θαῦμα је у томе што побједа није могућа без прихватања пораза. Истински почетак мудрости, каже Писмо, јесте страх Господњи (Приче 1, 7) – али тај страх није људски страх пред Богом, него страх самог Господа који је на крсту, у најдубљој тами напуштености, прихватио да проживи сав ужас људске смртности и беспомоћности. Јеванђеље нам показује да је најдубљи облик тог страха управо онај који је наш Господ осјетио када је узвикнуо: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46; Мк 15, 34). Тада се Христос сјединио са најдубљом тамом нашег људског пораза, са мраком смрти и ништавила. Без тог „поразног страха“ нема праве мудрости, јер управо пред њим све оно што људи зову побједом открива своју таштину.
У тој свјетлости покушајмо да сагледамо и свештени повод који нас је данас сабрао. Знам да није лако, али мислим да је неопходно.
Први васељенски сабор – сабрање хришћанских епископа у Никеји 325. године – могли бисмо посматрати као тријумф вјере: тренутак када се и царство покорило Цару над царевима. Могли бисмо га видјети и као побједу над јереси, то јест над учењем које је уносило забуну у истину о Христу. Могли бисмо га тумачити и као тријумф јасне и непоколебљиве дефиниције вјере. Све то можемо – али би било, вјерујем, погрешно. Не зато што царства и његових царева више нема, нити зато што данашњем човјеку те „дефиниције истине“ на први поглед мало шта значе, мада је потреба за истином можда већа него икада. Погрешно би било зато што бисмо тако превидјели сам принцип на којем се темељи наша вјера – принцип поменутог пораза који је претворен у побједу.
Вјеру коју су нам оци оставили треба зато разумјети као вапај, као настојање да се сачува смисао Христовог узвика: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Јер те ријечи, које изгледају као пораз, у ствари су најмоћније свједочанство побједе – побједе љубави која је сам Бог (1 Јн 4, 8). То је побједа над свебесмислом таштине, над хаосом људске празнине, побједа у којој је смрт, у тренутку када је прогутала свјетлост живота, остала без жалца и потписала самој себи смртну пресуду (1 Кор 15, 55).
Оригинални текст беседе на немачком језику (Hier folgt die Predigt im Original):
Nach der Überlieferung stammen die Worte „Selig sind, die nicht sehen und doch glauben“ (Joh 20,29) und „Was von Anfang an war, was wir gehört, was wir mit unseren Augen gesehen, was wir geschaut und was unsere Hände angefasst haben vom Wort des Lebens“ (1 Joh 1,1) von ein und demselben Verfasser: vom heiligen Apostel und Evangelisten Johannes. Dieser Apostel ist auch darin einzigartig, dass er in unserer Tradition als der erste bezeichnet wird, der den Titel „Theologe“ trägt – also als jemand, der das Geheimnis des göttlichen Daseins erkennt und zum Ausdruck bringt. Die erwähnten Worte des Evangelisten Johannes stellen uns sogleich vor ein Paradox. Doch wenn auch wir Theologen sind – oder, genauer gesagt, wenn wir es zu sein versuchen –, sollten wir an Paradoxe bereits gewöhnt sein. Warum? Weil alles, womit wir uns beschäftigen, im Grunde τὸ παράδοξον θαῦμα ist – auf Griechisch: „das Wunder, das die menschliche Logik übersteigt“.
Worin besteht hier das Paradox? Darin, dass die Theologie mit einer Niederlage beginnt – nicht mit dem Scheitern, etwas zu tun, sondern mit dem Scheitern, zu sein, im Einklang mit ihrem eigenen Prinzip zu existieren. Diese Niederlage ist kein moralischer Fall, sondern vielmehr das menschliche Unvermögen, ohne Sehen zu glauben – eben jene Ohnmacht, die auch die Apostel zeigten, als sie verlangten, den auferstandenen Herrn zu sehen und zu berühren. Sie wollten sehen, bevor sie glauben konnten – und gerade darin liegt der Anfang des Glaubens: im Eingeständnis, dass der Mensch aus sich selbst heraus nicht glauben kann, sondern dass der Glaube eine Gabe ist, die von dem kommt, den er sucht.
Das wahre Glück liegt nicht im Wort sehen, sondern im Wort glauben. Und die Apostel – nicht nur Thomas – glaubten nicht deshalb, weil sie nur gesehen hatten, sondern weil ihre Hände das Leben berührt hatten, das zu uns gekommen ist. Dieses Leben, so sagt das Evangelium, „war das Licht der Menschen“ (Joh 1, 4). Stellt euch das vor: Der Apostel sagt, dass ihre Hände das Licht berührt haben! Wieder also – τὸ παράδοξον θαῦμα, das Wunder, das den Verstand übersteigt.
Doch diese Niederlage und dieses Scheitern bedeuten keineswegs, dass es sinnlos wäre, sich mit Theologie zu beschäftigen – im Gegenteil. Τὸ παράδοξον θαῦμα besteht gerade darin, dass der Sieg ohne die Annahme der Niederlage nicht möglich ist. Der wahre Anfang der Weisheit, so heißt es in der Schrift, ist „die Furcht des HERRN“ (Spr 1,7). Doch diese Furcht ist keine menschliche Angst vor Gott, sondern die Furcht des Herrn selbst, der am Kreuz – in der tiefsten Finsternis der Verlassenheit – zugelassen hat, den ganzen Schrecken menschlicher Sterblichkeit und Hilflosigkeit zu erfahren. Das Evangelium zeigt uns, dass die tiefste Gestalt dieser Furcht genau jene ist, die unser Herr empfand, als er rief: „Mein Gott, mein Gott, warum hast du mich verlassen?“ (Mt 27,46; Mk 15,34). In diesem Augenblick vereinigte sich Christus mit der tiefsten Dunkelheit unserer menschlichen Niederlage, mit der Finsternis des Todes und des Nichts. Ohne diese „verheerende Niederlage“ gibt es keine wahre Weisheit, denn gerade vor ihr enthüllt alles, was die Menschen „Sieg“ nennen, seine Eitelkeit.
Versuchen wir, in diesem Licht auch den heiligen Anlass zu betrachten, der uns heute versammelt hat. Ich weiß, es ist nicht leicht – aber ich halte es für notwendig.
Man könnte das Erste Ökumenische Konzil – die Versammlung der christlichen Bischöfe in Nizäa im Jahr 325 – als einen Triumph des Glaubens betrachten: als den Moment, in dem sich auch das römische Reich dem König der Könige unterwarf. Man könnte es auch als Sieg über die Häresie sehen, also über jene Lehre, die Verwirrung in die Wahrheit über Christus brachte. Oder man könnte es deuten als Triumph einer klaren und unerschütterlichen Definition des Glaubens. All das könnte man – doch ich glaube, es wäre ein Irrtum.
Nicht, weil es das Reich und seine Kaiser nicht mehr gibt, und auch nicht, weil solche „Definitionen der Wahrheit“ dem heutigen Menschen auf den ersten Blick wenig zu sagen scheinen – obwohl das Bedürfnis nach Wahrheit vielleicht größer ist als je zuvor. Es wäre ein Irrtum, weil wir damit das eigentliche Prinzip übersehen würden, auf dem unser Glaube gründet: das Prinzip jener Niederlage, die in Sieg verwandelt wurde.
Den Glauben, den uns die Väter hinterlassen haben, müssen wir daher verstehen als einen Schrei – als den Versuch, den Sinn des Rufes Christi zu bewahren: „Mein Gott, mein Gott, warum hast du mich verlassen?“ Denn diese Worte, die wie eine Niederlage klingen, sind in Wirklichkeit das mächtigste Zeugnis des Sieges – des Sieges der Liebe, die Gott selbst ist (1 Joh 4,8). Es ist der Sieg über den bodenlosen Sinn der Eitelkeit, über das Chaos menschlicher Leere – ein Sieg, in dem der Tod, in dem Augenblick, als er das Licht des Lebens verschlang, seinen Stachel verlor und sich selbst das Todesurteil ausstellte (1 Kor 15,55).
