Данас, када се сјећамо свих који су већ отишли из овога живота, чита се прича која нас позива да разумијемо суштину вјере – да је Бог Бог живота, милости и слободе, а не само обреда и правила.
Она је, у свом видљивом облику, једноставна, али у својој унутрашњој суштини – свеобухватна.
Јеванђеље каже да је Господ једне суботе пролазио кроз житна поља. Ученици Његови брали су класје и јели, а фарисеји су их прекорили што то чине у суботу. Христос им одговара: „Син Човјечији је Господар и суботе.“
А затим улази у синагогу, гдје је био човјек са сухом руком. Господ га позива пред све и исцељује, говорећи да је у суботу добро чинити добро, да је спасење човјека важније од сваког спољашњег закона.
Ова сцена је кључна, јер нам открива: Бог ставља човјека изнад обреда.
Субота није укинута, али јој је враћен смисао — да буде дан живота, дан исцјељења, дан човјечности.
Сваки човјек је једно поље које Бог обрађује, једна слика коју Бог ствара. И као што је сваки цвијет различит, али сваки има свој мирис и своју боју, тако је и сваки човјек непоновљиво дјело Божијег ума и љубави. У сваком човјеку је искра бесмртности, јер је створен по лику Божијем.
Зато се на Задушнице сјећамо да пред Богом нико није заборављен, и да ниједна душа не нестаје. У Божијем погледу, сваки човјек има своје име и своје лице. И зато је свака смрт рана не само људска, него и божанска – јер сваки живот потиче из Бога.
Прије тачно годину дана, у Новом Саду, под надстрешницом која се срушила, живот је изгубило шеснаесторо људи. Тај догађај није само локална трагедија; он је подсјетник да је људски живот крхак, али и да је свет. Свака од тих душа, свако лице које је нестало тог дана, било је Божије дјело – један непоновљив лик, једна замисао Творца.
Ко год умаловажава ту жртву, ко год покушава да обесцијени њихово страдање, умаловажава самога Бога – јер Бог је створио сваког од њих, као савршени Умјетник, као Онај који у сваком бићу оставља свој печат. Ниједна власт, ниједна сила, ниједан интерес не може бити пречи од људског живота. Људско достојанство је света стварност – оно стоји изнад сваке политике, изнад сваке моћи, изнад сваке власти.
Човјек није број, није статистика, није средство за било чији циљ. Човјек је икона Божија, дах вјечности у пролазном свијету. И зато кад се молимо за покојне, не молимо се само за њих, него и за себе – да нам срце не отврдне, да се у нама не угаси осјећај свете вриједности сваког живота. Да се сјећамо да ћемо и ми умријети, да ћемо оставити све што смо овдје стекли.
Христос тиме показује да Бог не мјери човјека законом, него љубављу.
Њега не занима спољашње испуњење правила, него унутрашња слобода у Духу.
Зато Апостол Павле каже: „Гдје је Дух Господњи – ондје је слобода.“ (2 Кор. 3, 17)
Кад је Христос исцјелио човјека са сухом руком, није само вратио снагу једном тијелу — вратио је достојанство једној личности.
Показао је да је људско биће светиња која се не смије занемарити ради било ког „закона“, било које „власти“, било које форме.
Бог је човјека створио као живу икону, као најдубљи одраз своје славе. Сваки човјек, без обзира ко је и одакле је, носи у себи лик Творца.
И зато, као што Христос није окренуо лице од човјека са сухом руком, тако ни ми не смијемо окренути лице од било кога ко страда.
Нека данашње Јеванђеље буде позив да своју „суботу“ — свој мир, своју вјеру, свој одмор — не градимо на равнодушности, него на милости.
Да препознамо у сваком човјеку живу икону Божију, и у свакој души — вјечни пламен који Бог не гаси.
Да се сјећамо оних који су страдали, не само ријечју него и срцем, знајући да је људски живот највећа светиња и најдубља мјера сваке правде. И да молитва за покојне постане и наша молитва за пробуђење савјести, за трезвеност, за љубав и поштовање сваког људског бића.
И нека се у свима нама испуни ријеч апостола:
„Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода.“
Слобода од равнодушности, од страха, од себичности.
Слобода у којој човјек поново постаје икона Божија, жива и свијетла.
Амин!