Драга браћо и сестре,
Данас пред нама стоји једна од најдубљих и најпотреснијих Христових прича – прича о милостивом Самарјанину. Наизглед проста, она у себи носи читаво Јеванђеље у малом: ко је човjек, ко је ближњи, шта значи љубав, и шта значи спасење.
Господ каже да је “неки човјек” ишао из Јерусалима у Јерихон и пао међу разбојнике. У том човјеку Свети Оци виде цјели људски род – човјека који одлази из раја, из духовног Јерусалима, и креће путем који води надоле, ка Јерихону, граду у низини, слици палог свијета. На том путу гријех и страсти га разбијају, рањавају, остављају полумртвим.
То смо ми, браћо и сестре. Свако од нас носи ране, неке видљиве, многе невидљиве.
Путем пролазе свештеник и левит — они који по свом положају „треба“ да покажу милост. Али они пролазе мимо. Не зато што су нужно зли — већ зато што се плаше, журе, избјегавају непријатност, не желе да ризикују. Често смо и ми баш као они: видимо нечију муку, али „није тренутак”, „нисам ја за то”, „нека неко други помогне“.
Колико пута и ми видимо човјека у невољи – у тузи, сиромаштву, болести – и окренемо главу, правдајући себе: “Немам времена, није мој посао, нека неко други помогне…”
Христос нас пита: „Да ли је таква вјера жива?“
А онда долази Самарјанин — човјек од кога се ништа добро није очекивало. Самарјани и Јудејци нису били у добрим односима. Ипак, управо он показује оно што нико други није учинио: •стаје, •прилази, •завија ране, •подиже, •носи, •брине, •даје своја средства •остаје спреман да плати још.
Он не поставља питање: „Ко је мој ближњи?“
Његово срце већ има одговор: „Онај коме је потреба, он је мој ближњи.“
Самарјанин, кога су Јудеји сматрали туђинцем, прилази рањеноме, саосјећа, превија му ране уљем и вином, подиже га, носи до гостионице и плаћа за његово исцјељење. Свети Оци недвосмислено кажу:
Милостиви Самарјанин је Сам Христос.
Он нам прилази онда када смо најдубље пали, када смо изгубљени, одбачени, заборављени. Он нас превија благодаћу, излива на ране уље милости и вино поуке, подиже нас на Себе, уводи у гостионицу – Цркву, мјесто исцјељења, и плаћа наше спасење Својом Крвљу.
Књижевник је хтио да оправда себе, па пита Христа: „А ко је мој ближњи?“ Христос питање окреће наопако: није важно ко је теби ближњи, него коме се ти показујеш ближњим.
Ближњи није онај ко нам је по крви, по нацији, по мишљењу или по симпатији близак. Ближњи је онај коме сам ја спреман да се приближим – човјек у потреби.
Христос нам последње ријечи у причи упућује: Приближи се човеку, немој га заобилазити; превиј ране својих ближњих – ријечју, дјелом, утјехом; не штеди себе: љубав увјек нешто кошта; помози и онда када те можда никада неће похвалити ни вратити ти; Будите “Христос” једни другима.
Апостол Павле нас у данашњој посланици Ефесцима позива да „ходимо достојно звања“ којим смо позвани. То значи да наш живот буде у складу са вјером коју исповједамо – да наша дјела потврђују оно што наша уста говоре. Хришћански позив није само духовна мисао, већ пут који захтјева кротост, смирење и стрпљење.
Браћо и сестре, свијет данас – можда више него икад – лежи израњаван крај пута. Људи су рањени усамљеношћу, страхом, болешћу, сиромаштвом, равнодушношћу, ријечима које боле, неправдом која изједа. Христос нас зове да будемо Његове руке, Његова утјеха, Његова доброта. Можда не можемо промјенити свијет, али можемо промјенити један живот. А за Бога — то је довољно!
Апостол Павле нас подсјећа да се односи међу људима не граде силом или наметањем, већ благодаћу. „Подносећи један другога у љубави“ – то је темељ заједнице. Нема савршених људи, али може постојати савршена љубав која покрива наше слабости и учи нас да гледамо другога као брата, а не као противника.
Нека би Господ дао да не прођемо мимо човјека, да не гледамо себе, него другога… Што би рекао умировљени Владика нишки, а некадашњи острошки Игуман Јован Пурић: Да се међусобно поздрављамо ријечима: „Како се спасаваш брате или сестро?“ Да нам на тај начин постојање човјеково буде и постане важно! Јер онда на дан Суда, када Христос упита: „Гдје ти је брат? Гдје ти је сестра?“ – можемо са смирењем рећи:
„Господе, старао сам се о њему/њој колико сам могао/могла.“
Теби Милостивом Богу, нека је хвала и слава у све вјекове. Амин!