У суботу, 29. новембра 2025, презвитер др Драгиша Јеркић, парох минхенски, одржао је предавање у парохијском дому у Келну на тему ,,Икона Божија и динамика слободе: од стварања до обожења“.
Након предавања услиједио је динамичан разговор са присутнима са погледом на слободу из перспективе страхова, несигурности, љубави према себи, љубави према Богу и ближњима, те остварењу иконе Божије у нама кроз живот у заједници.
У прилогу достављамо текст предавања.
Икона Божија и динамика слободе: Од стварања до обожења
Келн, субота 28. новембра 2025.
- Увод – пут ка откривању сопственог идентитета
Основно питање хришћанске антропологије, као сваке друге антропологије, филозофије, умјетности, религије и било ког другог учења о човјеку гласи:
Ко је/шта је човјек?
Питање поријекла и смисла човјековог постојања је прво и основно питање које сваки човјек у току свог постојања мора да постави. Вјероватно нема ништа људскије (хуманије) од способности постављања овог питања. Човјек је једино биће кадро за то.
И ово питање је дубоко лично.
Најчешће се питање ко смо? поставља у временима личне (или опште) кризе. У ситуацијама када се тресе темељ, када почињу да се урушавају вриједности на којима почива оно што сматрамо суштином постојања. Када су угрожени или отежани односи у породици, заједници, друштву, односи који дају основу ономе што називамо идентитет.
У временима кризе, личних и колективних преиспитивања спознајемо важну истину да наш идентитет темељи на односу.
Кроз однос према некоме или нечему добијамо потврду нашег постојања, потврду да смо неко. Добијамо идентитет.
Често се дешава да се на питање ко смо, надовезује питање: чији смо? Наш идентитет се повезује, најчешће поистовјећује са припадношћу некоме или нечему. Поред породичне, постоје и друге врсте припадности на којима почива наш идентитет – национална, политичка, идеолошка, па чак и навијачка. Нерјетко људи свој идентитет вежу за професију којом се баве.
Истинска вриједност нечијег идентитета је директно повезана са вриједношћу, квалитетом односа на коме тај идентитет почива. А ако или када дође до прекида тог односа, када нпр. дође до раскида љубавне везе, развода брака, губитка посла, напуштања породичног дома, одласка у страну земљу, суочавања са новом културом, језиком, менталитетом човјек често упада у кризу идентитета.
Прекид односа се доживљава и проживљава као крај свијета, стање у коме се осјећамо изгубљеним, пораженим, остављеним.
У тим одсудним животним искуствима, када су мостови односа заснованих на емоцијама, разуму, економском или социјалном статусу порушен, када помислимо да нема даље, тада, у стању потпуне немоћи и неспособности да одговоримо на питање ко сам ја, нам се открива једна потпуно неочекивана шанса за спознајом истине. Открива нам се тајанствена стварност коју можемо да спознамо само вјером.
Вјера је човјекова способност да гради односе који му дају идентитет. Вјером човјек успјева да иступи из своје стварности, свога свијета, да отвори своје биће и ступи у однос са другим човјеком, другом личношћу. Одакле човјеку способност да вјерује и да ли вјера открива пут познања истине о поријеклу његовог истинског идентитета и смисла постојања, је питање на које нам одговор даје тајанствени догађај који чини основу хришћанске вјере, догађај који називамо Откривење Бога.
- Икона Божија
Бог човјеку открива истину о себи и своме односу према њему и свијету. Главно свједочанство откровења Божијег jе Свето Писмо. Већ на првим страницама Књиге ,,Постања”, сазнајемо кроз сликовит, поетичан опис да Бог ствара свијет, да га из непостојања призива у постојање. У овом опису стварања свијета (цијелог космоса) нам се открива неколико основних истина. Тако сазнајемо да Бог ствара свијет својом вољом. Он дакле жели да свијет постоји. Што значи да постојање свијета није плод пуке случајности, неконтролисаног хаоса него остварење промисли (плана) Божијег. Бог стварајући свијет му уједно даје назначење, даје му смисао. Бити у постојању, бити жив, имати живот значи имати смисао.
Даље сазнајемо да Бог ствара једно посебно биће које је слично Њему.
„И рече Бог: Да начинимо човјека по образу нашем…“ (1. Мој. 1,26)
Бог ствара човјека као своју икону (образ). Овај израз сачињава полазну тачку хришћанског учења о човјеку. Човјек је биће које од искона, у изворишту свог постојања посједује нешто што га чини сличним Богу. Нешто што му омогућава да ступи у однос са Њим.
Свети оци и учитељи Цркве, су на различите начине тумачили шта је то икона Божија. Полазећи од овог израза тумаче да је човјек умно, разумно биће, способно да кроз врлину уђе у заједницу са Богом. А то значи, да је, иако створен, способан да прихвати начин божанског постојања. Способан је да воли. А да би неко биће било способно за љубав, оно мора да буде слободно.
Да би објаснили шта заправо мисле када кажу да је човјек слободно биће Св. Оци позајмљују из античке философије израз αὐτεξούσιον.
Израз αὐτεξούσιον, који се обично преводи као „самовласност“ или „слобода воље“, представља један од најдубљих појмова хришћанске антропологије. Он означава човекову унутрашњу способност да влада собом, да слободно бира и да је за своје поступке одговорноран. У својој основној етимологији — αὐτός(сам) и ἐξουσία (власт, могућност, овлашћење) — ова реч објашњава да је човејк позван да буде господар својих одлука, не зато да би био самодовољан, већ да би слободно одговорио своме Творцу.
Иако овај појам у потпуном богословском смислу припада хришћанству, његови коријени се препознају већ у античкој филозофији. Стоици су говорили о ἐφ’ ἡμῖν — ономе што „зависи од нас“ — као о темељу моралности; Плотин је истинску слободу човјека видио у окретању Уму и Добру; Аристотел је пак, својим разликовањем добровољног и недобровољног, поставио основе етичке одговорности. Ипак, упркос дубини ових поимања, слобода се у антици углавном разумјевала као рационална самоконтрола, а не као однос љубави и заједнице са Богом.
У Новом Завјету, а посебно код Апостола Павла, појам слободе добија нову димензију. Павле не користи израз autexousion дословно, али говори о ἐξουσία (власти, овлашћењу) и ἐλευθερία (слободи) као о суштинским даровима обновљеног човека. Међутим, за апостола слобода није аутономија од Бога, већ ослобођење од гријеха: човјек је позван на ослобођење робовања страсти и да постане слободан у Христу. Слобода је, дакле, плод благодати, али уједно и простор у коме човек слободно сарађује са Богом.
Свети Оци ову истину продубљују и уобличују у јасну антропологију: αὐτεξούσιον је саставни дио онога што се назива „икона Божија“ у човеку. Св. Иринеј Лионски наглашава да човјек не би могао да воли Бога да није створен као слободно биће. Св. Григорије Богослов назива самовласност „печатом образа Божијег“, а Св. Григорије Ниски учи да је слобода оно што човјека уздиже изнад свих створења и чини га духовним бићем способним за врлину. За Св. Максима Исповедника, слобода је покрет душе ка Богу, а не ка себи; а Св. Јован Дамаскин сабира читаву отачку мисао када каже да је човјек „самовласно и словесно биће по образу Божијем“.
У хришћанству, дакле, слобода није самовоља, нити моћ човека да чини што му је по вољи, него дар од Бога који човјеку омогућава да се определи за добро, да превазиђе гријех и да постане оно за шта је створен — биће у заједници са Богом. Човекова слобода није апсолутна, већ иконична: она одражава Бога, који је врховна Слобода, али уједно упућује човека да своју слободу оствари у љубави, истини и врлини.
Тако појам αὐτεξούσιον обједињује и открива целокупну хришћанско учење о човјеку: створен по образу Божијем, човјек је слободан да бира, слободан да воли, и слободан да постане сличан Богу.
Ова ријеч значи да човјек има власт над собом: да може да размишља, одлучује, бира добро или зло, да одговара за своје поступке. Бог је човека створио као биће које може слободно да воли, јер љубав без слободе није љубав.
- Пад
Да би нам било јасније хришћанско учење о човјеку, неопходно је да узмемо у обзир један веома важан догађај који се помиње у Светом Писму. Ријеч је о догађају који је промјенио ток историје цјелокупног космоса. Говоримо о човјековом паду.
Овај драматични догађај на трагичан начин открива да је човјек иако створен са назначењем да уђе у заједницу вјечног живота са Богом због чега је обдарен великим даром слободе, ипак успио да га злоупотријеби. Пад и послиједице пада казују страшну истину да је човјек биће склоно паду. Да је попут цјелокупне творевине створен из ничега носећи у себи клицу непостојања. Сијенка непостојања обавија наше постојање. Једном рјечју, човјек и свијет (космос) после пада откривају смрт.
Свеприсутност смрти, пролазност, ограниченост, пропадање, борба за живот и преживљавање постају реалност живота. Човјек, као и свако друго живо биће, бива од зачећа суочен са страшном истином да ће једног дана, прије или касније, поново престати да постоји. И то рађа страх. Страх од смрти, страх од непостојања је први и највећи страх. Из њега извиру сви остали страхови. А страх је у основи реакција нашег бића на непознато. Све што је непознато, нејасно, страно, доживљавамо као потенцијалну опасност.
Страх разара (све) односе. Заправо он нас чини неспособним за односе. Страх нас удаљава и дијели од других. Изловани у свом свијету губимо стабилност и мир. Раздирани немиром почињемо да сумњамо у друге, у себе, да гајимо подозрење, невјерицу, одбојност која постепено прелази у нетрпељивост и на крају мржњу.
Све док смо заробљени страхом ми смо неслободни, паралисани и неспособни да откривамо остварујемо све оне дарове (таленте) које носимо у себи. А гдје нема слободе, нема ни стваралаштва, нема љубави. А ако нема љубави, онда нема односа и истинске спознаје свијета, човјека и Бога.
Човјек и цијели свијет се налазе зачараном кругу у коме владају смрт, страхови, страдање, немир, сумња. Он је изгубљен и промашен. Све дарове које је добио од Творца је или затрпао или их употребљава на погрешан начин. Човјеку и свијету је потребна помоћ, потребно је спасење.
И тако долазимо до централног хришћанског учења и основне истине коју хришћанство у себу носи – Тајне Христа.
- Тајна Христа
Одговор на питање ко је човјек хришћанска вјера налази у одговору на питање ко је Христос? Тајна човјековог постојања се открива у тајни Богочовјека. Није случајност да су велики сукоби, расколи и јереси настајали управо око овог питања и да се као реакција на њих развијало богословско учење о Христу (христологија). У Јеванђељима налазимо описе многобројних сусрета људи разних сталежа, социјалног статуса, образовања, пола, етничке припадности са Исусом из Назарета. Исус прилази сваком човјеку благо и ненаметљиво, обраћа им се лично, исцјељујући их од болести, ослобађајући од гријехова и демона, будећи их из мртвих.
Исус открива да је Он Христос – што значи Помазаник, тј. дугоочекивани Месија. Личност у којој се остварује последњи чин историје спасења изабраног народа Божијег. Бог кроз Христово послање открива да је Један и да уједно постоји као заједница Три лица, три Личности – Оца, Сина и Светога Духа. Открива нам да је Он живи Бог који је заједница и да се та божанска заједница зове љубав.
Из љубави Бог Отац шаље Сина свога у свијет, међу нас. Вољом Оца и садејством Духа Светог Син (Логос, Ријеч) постаје човјек. И ово је централни догађај у историји спасења људског рода и цјелокупног свијета. У Христу долази до спасоносног сједињења Бога и човјека, Творца и творевине, бесконачног и коначног. У Христу се творевина приноси Љубави Божијој на освећење.
Кроз Христово унижење, страдање и смрт умиру обмана, зло и лаж. Сама смрт бива побјеђена. Кроз Христово васкрсење се цјелокупна творевина обнавља, преображава, обожује. Васкрсли Богочовјек Христос је темељ заједнице слободе и љубави. Заједнице у којој се овдје и сада опитује будући вијек, заједнице у која се зове Црква.
- Слобода као пут ка обожењу
Одоговор на питање ,,Ко је човјек или ко сам ја?” хришћанин налази у свом личном односу са Христом. Бити са Христом значи уједно бити у Христу, бити у заједници божанске љубави, бити у Цркви. Свако од нас је позван у постојање, дарован му је живот, да би могао да саучествује у дјелу спасења, обожења свијета.
Човјек је створен да буде сарадник, садјелатељ Божији. Све оно што ме чини човјеком, оно у мени што се назива иконом или образом Божијим, моја слобода и сви други таленти треба да буду уграђени у дјело љубави.
А да би дошли до Христа, да би открили и потврдили смисао свог постојања морамо да се изборимо за слободу у нама и око нас. Да будемо храбри, да се суочимо са свим својим слабостима, страстима, гријеховима са вјером да у тој бици нисмо сами. Да не игноришемо неправду и тиранију зла. Да не правимо труле компромисе, да не лажемо себе и друге да се не обмањујемо непрестаним изговорима.
Овдје и сада је наш тренутак, наш живот који нам је дарован, наша шанса да стекнемо Духа слободе и сусретнемо и упознамо Онога који нам је рекао да је Пут, Истина и Живот.
Хвала Вам на пажњи.
