У четвртак, 4. децембра 2025, на празник Ваведења Пресвете Богородице, по благослову Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита жичког г. Јустина, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог Саве у Дрвенграду на Мокрој Гори. Његовом Високопреосвештенству саслуживало је свештенство Епархије жичке.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре, данас славимо чудесни празник уласка Пресвете Богородице у јерусалимски Храм. То се догодило када је она имала свега три године (уп. ПротЈак 7-8), и у њему, том својеврсном универзитету тог доба, учећи се и служећи, остаје све до своје дванаесте године (уп. ПротЈак 8-9) када је, по тадашњим законима, била заручена за једног праведног човека који се звао Јосиф.
Данашње Јеванђеље које увек читамо на Богородичине празнике говори нам много тога, а опет највише о њој – Пресветој Богородици. Наиме, Марта, у чији је дом дошао Господ, се ужурбала, како то обично чине наше мајке, сестре и жене, како би услужила госта. Са друге стране, њена сестра Марија је седела крај ногу Исусових слушајући Његове речи. Марта се обраћа Господу речима: „Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне” (Лк 10, 40). Христос јој одговара нешто готово изненађујуће: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети” (Лк 10, 41-42). Уочимо да јој Господ не говори да не ради или да није добро радити, већ као да хоће да јој каже да не ради у немиру – да се не узнемирава, односно да се не брине. Господње речи да је Марија добри, бољи део изабрала можемо повезати са оним што говори Господ на крају овог данашњег јеванђелског одељка: „Ваистину, блажени су они који слушају реч Божију и држе је“ )уп. Лк 11, 27). То је одговор жени из народа која је рекла: „Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао!” Господ важним види оно што слушамо, те, ако је то реч Божија, да је и држимо, а то значи да је претварамо у дело. Тако су блажени сви они који слушају и држе реч Божију.
Можемо рећи да није важан толико наш рад уколико је он пун немира, бриге и стреса, док се из Господњих речи жени индиректно може видети да је од порекла претежније да слушамо реч Божију и да је претварамо у дела. Тако битније од онога што чинимо јесте оно што постајемо, а постајемо оно што слушамо и што стављамо у своје срце. То је оно што ми постајемо. Она коју данас славимо, Пресвета Богородица, је, како се то каже у Светом Писму, слушала, чувала и слагала речи у своје срце (уп. Лк 2, 19, 51). У читавом Светом Писму немамо пуно речи о њој, али имамо да она слуша и да је најбоља на делу. Због тога је тако славна, важна и због тога је тако добро да се угледамо на њу.
Врло је важно да се научимо да језик јесте важан орган, али и опасан јер може, по речима Светог Јована Златоустог, велику ватру да запали, али ми често заборавимо на уши, односно способност да слушамо. Оне нам могу много добра донети, а ретко кад нам донесу неко зло. Интересантно је да Господ много чешће позива на слушање, пре него да пита или говори да му се нешто каже. Занимљиво је приметио један мудар човек да нам је дат само један језик, а два ува, што је својеврсни аргумент за важност тога да слушамо. Свако од нас се готово свакодневно огреши језиком, али имамо исто тако и прилику да слушамо о дивним стварима у свом животу. Најлепше је ипак то што кроз уши те речи понекад уђу и у срце, а оно што уђе у наше срце смо ми јер је срце темељ нашег бића. Из ризнице доброг срца излазиће и добре речи, а и добра дела.
Хвала вам много што сте дошли данас на службу, и запамтимо колико је важно да слушамо јер онај који слуша – тај учи. Боже, дај! Амин!
