Драга браћо и сестре,
У данашњем Јеванђељу чули смо Христову причу о богатом безумнику, човјеку који је имао много, а у ствари није имао ништа; који је напунио житнице, а испразнио душу; који је планирао за много година, а није доживио ни сутрашњи дан.
Христос наглашава да је богаташу ,,родила њива“. То значи да му је Бог дао благослов (дар) плодност, успјех. Али умјесто да урадости своје срце благодарношћу, умјесто да свој изобилни принос подјели са сиромашнима, он у себи почиње да се брине и сабира:
„Шта ћу чинити? Нема ми гдје смјестити љетину моју.” Он не пита: „Како да благодарим Богу?”, не пита: „Коме да помогнем?” не пита: „Шта ми је воља Божија?”
Пита само: „Гдје ћу ја?”
Све је окренуто ка самом себи.
Богаташ није осуђен зато што је богат.
Није гријех имати житнице. Гријех је када се житнице претворе у наше срце, када више не можемо да видимо ништа осим себе.
Он говори себи: „Душо, имаш многа добра за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.”
Ту је његова трагедија: он мисли да се душа храни храном и весељем.
Заборавио је да човјек није створен за земљу, већ за Небо; да душу не могу нахранити жито, вино, стан, имање, забава, већ само љубав, доброта, молитва и заједништво са Богом.
Христос каже: „Безумниче, ове ноћи узет ће се душа твоја од тебе”… Ове ријечи су као муњевит удар. Све његове житнице, планови, перфектно организовани пројекти – у једном тренутку постају ништа.
Он ништа противзаконито није учинио, ништа није украо; његова њива му је родила. Али је сав смисао живота свео на земно, на пролазно, на оно што се у трену може одузети.
Христос нас пита: Шта вриједи човхеку ако је богат пред људима, а сиромашан пред Богом? Ако напуни куће, а испразни срце?
Ако осигура све осим спасења?
Не носимо ништа са собом када одлазимо са овога свијета. Пред Бога не доносимо ни новац, ни положај, ни имовину, већ само – дјела љубави и милосрђа.
Шта значи бити богат у Бога?
То значи: Имати милостиње више него имовине… Имати опроштаја више него рачуна… Имати молитве више него брига… Имати љубави више него жеља… Имати у себи Бога више него свијет.
Богаташ је имао земаљско, али није имао небеско. И зато је остао празан – иако је све било пуно.
Ово Јеванђеље нас не позива да презиремо материјални свијет, већ да га мудро користимо. Хришћанин може имати имање – али не сме имовина имати њега.
Може имати новац – али не сме новац имати његово срце. Може имати житнице – али треба да мисли и на гладне.
У време Божићног поста ова прича добија још снажнији призвук. Пред нама је пост који нас припрема да у тишини срца примимо тајну Оваплоћења — долазак Бога међу људе. Ако Бог ради нас постаје Човјек, како онда можемо ми да живимо као да Га нема? Ако Бог дарује цео Себе ради нашег спасења, како онда да и ми не пружимо Себе — у љубави, милостињи, молитви, смирењу?
Божићни пост је вријеме да се ослободимо од вишка, не само од вишка хране,
већ и од вишка брига, похлепе, себичности, навика које нас чине „богатима за себе, а сиромашнима пред Богом“.
Није бесплодност највећа опасност — него изобилно родити и умањити душу.
Није сиромаштво највећи страх — него неразумно богатство које помрачује срце.
Господ нас не учи да је богатство само по себи зло, него да је без Бога — опасно. Све што имамо позајмљено је: живот, вријеме, здравље, могућности, имовина. Све нам је дато да бисмо њиме служили спасењу своме и ближњих.
Зато, у дане Божићног поста, да чујемо Господње опомињуће ријечи као позив на будност и трезвеност:
Да своје „житнице“ — своја срца — испунимо не житом овога свијета, него добротом, милосрђем и вјером.
Да не живимо као да је овај свијет све што имамо, него да се сјетимо да нас Бог свакога часа позива у вјечност.
Да се не плашимо да дјелимо, јер кад дјелимо — умножавамо; кад дарујемо — богати смо; кад волимо — живимо.
Сјетимо се да је Бог постао Сиромах ради нас, да бисмо ми постали богати благодаћу. Да је положио Себе у јасле, да би нас позвао да положимо срце у Његове руке. Да је дошао тихо, незапажено, да би нас научио да је смирење највеће богатство.
Христос нас позива да гледамо даље од земље. Да градимо неразрушиве житнице у небесима: живот по заповјестима, дјела добра, чисто срце, вјеру која се не продаје и љубав која се не исцрпљује.
Данас нас Господ учи да је прави живот тамо гдје је Бог. Да је сигурност тамо гдје је љубав.
Да је наше будуће добро скривено у садашњем доброчинству.
Нека нас ова прича подстакне да живимо мудро, благодарно, милостиво.
Да сабирамо благо које никад не пропада – благо у Богу. И нека нас благослови Бог који ради нас постаје Човјек, да бисмо ми постали богати Њиме.
Свагда сада и у све вјекове, Амин!